ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА ГЛИШИЋ МИЛАНА
(прво јавно објављивање)
УСТАНАК У ВЕЛИКОМ РАДИЋУ И ОКОЛНИМ СЕЛИМА ПОДГРМЕЧА (*)
Одмах, након проглашења НДХ, у Загребу 10.априла 1941г, у жандармеријској касарни Дреново Тијесно ( у с. Грабеж, 5.км од Великог Радића ка Бихаћу) отјерани су жандарми Срби и Црногорци, а на њихова мјеста су постављени Хрвати, из западне Херцеговине и муслимани. Такође, тих дана њемачки авиону су бомбардовали бројна мјеста, посебно касарне војске Краљевине Југославије, па је једна војна комора приликом свог извлачења из Бихаћа, бомбардована на цести у В.Радићу. Један авион ,,Штука" је на цести , у самом центру села, војну комору митраљирао и војска се разбјежала.. Мене и друге из села, позвао је мој стричевић Миле Глишић, па смо сви дојурили и покупили што смо могли више оружја,пушака, муниције и санитетског материјала. Због опасности од проналаска узетих пушака исте смо посакривали у Радићком гробљу, највише испод бетонске плоче једног покојника-лугара,која је била полуотворена и зарасла у шибље, а сандуке са муницијом закопали у шуми и замаскирали. Био је то страшан масакр над том војном комором, побијени и раскомадани људи и коњи,који су возили оружје,муницију,као и војну кухињу. По селу су кренули гласови о купљењу и одвођењу угледних људи из с.Врањска и околних села, а за 10. Радићана, који су тих дана отишли у Бос.Крупу, ,,на пазар",ништа се није могло сазнати. А, онда су усташе изненада бануле у Вел. Радић , ухватиле и испребијале Бероња Ђурина и Тртица Душана, док се народ масовно разбјежао по драгама, кукуризиштима и којекуда од кућа.
На десетак дана, прије устанка , из Бос.Крупе је цестом ка Врањској кренула усташка колона, коју су одмах изнад Крупе, у засједи сачекала браћа Огњеновић и убили наредника Петриновића, што је нама био још један потицај да се нема шта чекати са устанком. Почели смо се окупљати, па смо се, пред вече, састали у шуми Пањица,која се веже са шумом, ка селу Грмуша(**): Бероња Ђурин, Глишић Миле,Тртица Милан, ја и још неки људи из села. Ђурин рече: ,,Кума Миле и ви остали, ми морамо да одредимо мјесто гдје ћемо се састајати. Овако се више не може,требамо да се договоримо и ухватимо везу са осталим селима . Људи требају одмах да поваде сакривено оружје, ко шта има. Да изаберемо руководство и не чекамо да нас усташе униште". Онда смо размишљали о погодном мјесту, гдје би се састајали и све договорили.Неко је предлагао да се састајемо овако у шуми, али закључак је био да је то опасно,јер би нас могли открити, па смо одлучили да је најпогодније мјесто нека штала.Тако је пао избор да се састанемо ујутро, 29. јула између 6. и 7. сати у штали Ђуре Алексића и да се позове сеоски кнез , старјешина села Ковачевић Ђуро. Освануо је лијеп љетни дан и на састанак смо дошли сви ми,који смо били у шуми и нови,који су стигли, а то су: Глишић Миле-Марков, Бероња Ђурин,Бероња Стево, Ђуринов синовац,Ружић Дане , Тртица Милан, Тртица Алекса,Тртица Раде, Ковачевић Ђуро кнез села,Алексић Ђуро,Алексић Никола Нина, Алексић Перо, Алексић Лазо и ја. И, на крају је стигао и Јеличић Јова. Ушли смо у шталу Алексић Ђуре, гдје је било пуно пљеве и сламе, па смо се увукли скоро до самог крова штале. Прво је Миле Глишић започео разговор и говорило се шта је ко чуо о догађањима тих дана. Изнесене су туче људи од стране усташа, Ђурин је испричао како су га усташе тукле.Неко је рекао да је чуо како су усташе у Плашком покупиле попове и владику, отјерали их и побили, затим како је испребијан Јеличић Миле из засеока Тук, па како су покупљени Шкорићани, са Врањске , изнад Крупе, након шту су Огњеновићи убили Петриновића. Јова Јеличић је изнио како су Грмушани покупљени и одведени. Такође, да се о 10. Радићана, који су отишли у Крупу и двојица у Бихаћ, још увијек ништа не зна и друго. Миле Глишић је изнио да се нема шта чекати, већ оружје извадити па се борити, убијати и отимати оружје од непријатеља, па давати оним који га немају. Каже да се морамо борити тако да непријатеља пустимо што ближе, затим када га убијемо, узети пушку и дати оном поред себе,који је нема, па гонити непријатеља док год је на нашој територији. Са убијеног скинути униформу, па ако неко хоће нека је обуче, јер се лакше крије у војничкој униформи.Наш рањеник се не смије оставити по цијену живота, већ га однијети тамо гдје се може лијечити и гдје непријатељ не долази. Такође, скренуо је пажњу да се бројно стање наших људи мора строго крити, оружје које имамо, ко нас храни. За издају,кажњавати смрћу, али прије тога добро провјеравати. Затим је предложио да нам командант буде Ђуро Ковачевић кнез села, што смо ми прихватили. Међутим, Ђуро се јавља и каже да је он кратко вријеме био аустријски војник и предложио Милу Глишића, јер је Миле унапређен у чин наредника војске Краљевине, да више зна од њега и како је ракао да је Миле – војник и села и народа. Сви смо се сложили са овим приједлогом ,који је Миле прихватио, али је тражио да га изаберу сви они који изваде сакривено оружје и уђу у наше редове. Затим је нагласио: ,,Само да вам кажем бићу строг за неваљале, ако нас неко изда или побјегне у борби и однесе оружје, биће стрељан. Ја би да ми формирамо одред и да покушамо са овим оружјем што имамо бранити народ и село.Уздам се у само чврсте људе,који могу стићи, када буде потребно и побјећи, а ја нећу дозволити да се бјежи, већ да непријатеља дочекамо јуначки и натјерамо на бјекство и да одбаци оружје." Затим је рекао: ,, Људи, ја ћу овдје видјети колико ко има слободе и снаге да се одупре. Ја ћу први открити оружје,ја и буразор Милан имамо 3. пушке и један сандук муниције…". Остали су открили,Ђурин каже:,,Ја имам пушку, даћу је Стеви." Никола Тртица:,,Ја имам двије пушке", затим Тртица Милан каже:,, Ја имам двије пушке.Носили су их Раде и Алекса и имамо 4. сандука муниције". Ђуро Алексић каже:,,Ја имам карабин".