Uskrsnuće

poezija...

davor-radulj / 10. Septembar 2019

Dok se jebemo, dišemo jedno drugom u usta. Čvrsto zagrljeni, do tačke pucanja. Tucanja. U mrklom mraku. Kapljice znoja tiho klize po nama - karavan nežnosti u pustinjskoj noći. Kao dve grbe na kamili, njišemo se u sporom ritmu. Skoro neprimetno. Samo srca besno tuku. Srca konja na trkačkoj stazi. Dok ih bič džokeja nemilosrdno tuče, ljudi u gomili kliču. Urliču. Stoka bez imena na tiketu.

 

Dok tako udišemo jedno drugog, nema ugljen-monoksida. Nema ni kiseonika. Kao neko bestežinsko stanje duše i uma. Zubi nam se sudaraju u nedostatku puta. Njena put je tamnija od moje. Dvoje. Kada se vole, rasprskavaju im se zvezde u očima. Očnjacima sada grizemo kožu onom drugom, u nastojanju da se zauvek tu zadržimo. Spržimo. Ostavljamo žig svog postojanja iz straha. Jer – upravo sada, negde tamo, jedna zvezda umire u samoći.

 

Nema muzike u pozadini. Ni Četa Bejkera, ni Koena, ni Berija Vajta. A Vajta je ulovio zlatnu ribicu. Mamlaz. Obično najveći kreteni zarade najveću kintu. To govori više o nama nego o njima. Pevaj mi – govori mi Mima. Ti tako stenješ dok se tucamo da imam utisak da mi pevaš. Ti si muzika. A kapela. Od njenih reči drhtim kao perje ptice zalutale na jakom vetru. U tišini, ja ipak postojim u etru. Njenom.

 

Dok se jebemo, dišemo jedno drugom u usta. Kao na samrti, priključeni na aparate, bolesnici. Jer znamo da će život proći. I miris naše kože će nestati. Kao sa fotografije neki mladi vojnici. Ne znajući da njih pogađaju meci, ali ubija mržnja – kako oprostiti ubici? Života. Kada je i on sam – život jedan. I ova noć će uskoro svršiti, kao, na kraju, i nas dvoje. Dok ležimo na leđima, plačemo, čekamo da uskrsne neka nova zora.


Od istog autora

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.