Главно извориште актуелне кризе на тлу БиХ
УНУТРАШЊА САМОДЕСТРУКЦИЈА БЕЗ СПОЉНЕ УГРОЖЕНОСТИ
Због спорог решавања нагомиланих проблема и дуготрајних самоблокада БиХ је по неким релевантним проценама тренутно највећи регионални проблем, већи чак и од Косова, својевремено ''најскупље српске речи'', која је 1999.г., вољом светских моћних фактора, практично отета од Србије, да би се на том простору створила друга албанска држава на Балкану, која се полако примиче пуној државној независности. Иако је у прошлости било свега, за БиХ је извесно да више нема ту ''срећу'' да се неко споља много занима за стање у њеним оквирима, а камоли да намерава да се упусти у покушаје отимања дела њене територије. Међутим, проблем је у томе што у самој БиХ, за читаво време од престанка рата, веома активно делују снаге које би се – под разним изговорима, па чак и оним да се наводно залажу за већу интеграцију државе и друштва, али по мери сопствених парцијалних интереса – врло радо упустиле, кад би им се за то указала прилика, у одређена системска прекомпоновања, која би фактички била у функцији унутрашњих преотимања и прекрајања, више заобилазним путем него директно, како власти тако и територија. Међутим, ова опција, у тренутној констелацији односа, и док је на стази дејтонски Устав, није изводљива.
Иако се у последњих двадесетак година доста тога променило у и око БиХ, ради мира и стабилности односа у тој земљи и регији, од је значаја да се више никада не дозволи оживљавање покушаја за ширењем Србије великог и Хрватске на рачун БиХ. Али је у име истих циљева једнако важно да се и тренутна унутрашња агонија БиХ што пре оконча или договором релевантних заинтересованих страна око неких кључних ствари, везаних махом за уставно уређење, за или договорним разлазом поменутих страна. Мада се ту и тамо деси понеки инцидент, увезен или инспирисан ''оданде'', као остатак обичаја из прохујалих времена, када се из суседства према БиХ често изливао ''вишак непотребне љубави'', извесно је да та држава, после свега, није више ниодкога споља угрожена, али је зато изнутра веома нагрижена. Због унутрашњих политичких неспоразума који је непрекидно потресају, БиХ је практично још од 1995.г., у сталној кризи, која не проистиче из дисфункционалности у њеној конструкцији, односно лошег карактера важећег Устава, већ је последица неусаглашених и опречних интереса најважнијих актера у политичком животу те земље. У ствари, она је још од тада, а поготову у последњих 6-7 година, због јаке унутрашње самодеструкције, сама себи једини непријатељ.
За актуелни застој и назадовање у БиХ није крив дејтонски Устав, већ је кривица на конкретним људима и у карактеру унутрашњих односа који се креирају у намери да се остваре одређене аспирације. Другим речима, није толико проблем у компликованој државној структури, мада је и то случај са уређењем у једном делу те државе (на простору Ф БиХ). Главне невоље проистичу из унутрашњих компликација које се намерно производе и путем којих се жели да обезвреди и укине поменути устав, као главна препрека за промене које би имале за циљ нарушавање равнотеже у постојећем односу снага на том тлу, а не отклањање дисфункционалности на државном нивоу, где је у ствари и нема, већ је проблем што се нормирано у пракси често и свесно нарушава. Иза свега се крије намера да се у име сопствених ускопарцијалних интереса најбројнијег (бошњачког) народа угрозе легитимна права других у БиХ, мада нису безазлена ни повремена оспоравања БиХ са српске стране, јер се тиме само додатно подижу постојеће тензије; док је раније било и другачије, с обзиром да су ту државу у прошлости често и други угрожавали, а нарочито политике разних режима из двеју поменутих суседних држава.
Како сада ствари стоје, сва је прилика да ће се причекати до сазревања политичке свести и прекида политичке самоблокаде у БиХ. Нужне су многе промене, а уз то и одређена преиспитивања неких табу тема. Тако је врло дискутабилно колико је, после свега, целисходно да се пошто-пото на папиру одржава привид о целовитости БиХ, у ситуацији када та држава због недостатка минимума унутрашње кохезије, полако тоне у све дубље безнађе и веће заостајање у односу на земље из свог окружења. Овим се не заговара распад БиХ, већ само констатује једна тешка ситуација и напомиње да због бројних унутрашњих аномалија и спољног полупортектората врло егзотично делује свака прича о њеној целовитости и суверености, а поготову хиљадугодишњој државности, од чега обично ''пучанство'' жељно нормалног живота нема никакве користи.
Није још касно да се ствари преокрену и, уз добру вољу домаћих ''чимбеника'', преусмере у позитивном правцу. За таква очекивања постоје и одговарајући аргументи. Сама чињеница да БиХ није више територијално угрожена од својих суседа, представља велико олакшање у односу на ситуације из ранијих раздобља, па је утолико лакше да се, само ако се то изнутра хоће, без већих напора крене у процес отклањања разлога прилично дуготрајне политичке кризе у тој земљи. У прилог томе иде и чињеница да се у суседству БиХ на више страна запажају одређени позитивни помаци у успостављању међудржавног и међуетничког поверења. А најављује се и скори ''опипљив напредак'' у томе, као и доношење неких ''тешких одлука'', у суочавању сопствених јавности с непријатним реалностима, па је за очекивати да би, под одређеним условима, талас сличних дешавања могао да допре и до ове земље.
Евидентно је да због претераних и врло често неразумних разлика у подгледима, а још више у циљевима којима стреме владајуће структуре у БиХ, за сада не постоји минимум политичке воље да се постојећи неспоразуми у тој земљи почну брже разрешавати. Иако се рат већ поодавно завршио, очито је да он још траје у многим главама на свим странама (а највише бошњачкој) и да борба за остварење ратних циљева није окончана. У политичком животу БиХ још доминирају ратне теме и више се прича о својим неоствареним политичким сновима и палим жртвама, а сходно томе туђој кривици и ''њиховим'' злоделима, него о ономе од чега се живи. Воде се исцрпљујућа прегањања око статусно-идентитетских питања, од чега корист имају само носиоци власти и њихови тајкуни, док су неке елементарне ствари од којих зависе свакодневни живот људи и свеукупна стабилност друштва, као што су привреда, запосленост и борба против криминала на маргини интересовања и на ''чекању'' до неких бољих времена и увођења''европских обичаја'', у навике и понашања људи и институција у тој земљи и њеном окружењу.
Власти се егзистенцијалних питања сете углавном пред изборе, или кад осете да се у ширим слојевима становништва испољавају одређени облици незадовољства због општег лошег стања, или проблема у појединим сферама живота. И то се тако провлачи већ скоро две деценије. Ако су у првим годинама након рата одређене тензије и неспоразуми на етничко-верској основи у БиХ били неминовни и разумљиви, с обзиром на све шта им је претходило, као и на чињеницу да дејство психотрауматских доживљаја из протеклог рата не може одједном и лако да престане; дотле потоња прегањања и безочно манипулисање посттрауматским синдромом у политичке сврхе, нису били нужни, јер су само додатно отежали ионако ровиту ситуацију. Све док се широм БиХ више прича, и то, углавном у морбидно-навијачком тону, о људским костима и потреби њихове ''наплате'', него о помирењу и хлебу који су једнако потребни свима на том тлу, такво друштво нема никакву перспективу. Политички су конфликти у последњих неколико година својим разорним ефектима пробили све разумне оквире толеранције, тако да је тренутна ситуација једва подношљива по све народе и велику већину грађана БиХ, док они који су на власти, и даље несметано ''сваког дана у сваком погледу'', којим се мере њихова политичка и материјална моћ, ''све више напредују.''
Последице свега лошег што се дешава у тој (као и свакој другој) земљи под неодговорном влашћу преламају се преко леђа огромне масе становништва, подједнако припадника свих вера и нација. Они су жртве превасходно лоших поступака својих лидера, због њихове грамзивости и плиткоумности, али делом и неких укорењених заблуда и нагомиланих страхова у сопственој свести, које су им у највећој мери произвели управо политичари за које су гласали. И што су људи више наседали на политичке манипулације – махом оне са етничко-верским предзнаком, или у новије време на бајке о ''силним инвестицијама'', које се стално очекују, а никако да стигну (нити ће икада стићи на политички нестабилан простор) – утолико им се реални живот више урушава(о) по свим могућим шавовима, а они брже тонули у све дубљу провалију тегоба које оптерећују њихов лични и друштвени живот. Излаз из ове ситуације је у приземљивању политичара и стишавању њихових ускоинтересних страсти, до чега у суседству БиХ полако већ долази, па би (ваљда) и то могло да им послужи као мотив да се и сами мало преиспитају.
Ако би б-х политичари кренули тим путем, врло брзо би се осетио резултат у смислу бржег превазилажења нагомиланих политичких спорова, и то, пре свега оних који се тичу питања статуса и идентитета етно-политичких субјеката на тлу БиХ. То је могуће једино кроз међусобни договор заинтересованих страна око отворених питања, до чега се може доћи само ако се делује са становишта легитимних права и реално постављених циљева који се желе остваривати.
О9. марта 2013.год.
Зоран Ковачевић
