Gledam klinca na biciklu, ima tako, pet, šest godina.
Na njemu opreme za jedno sto pedeset evra. Kaciga, rukavice, štitnici za laktove, za kolena, za bradu…
Može slobodno da se u punoj brzini zakuca u zid, ništa mu ne bi bilo…
Moja je majka, u ono vreme kada sam bio dete, čim izađe s posla, započinjala u sebi molitvu, da me zatekne živog i zdravog,
da ne mora da me vodi na ušivanje.
Nas su u Gradskoj bolnici svi znali.
Samo sam jednom slomio ruku, ali sam zato bio sav izušivan, k'o sirotinjsko ćebe.
Dobro, ne kažem ni da je to normalno. Ali i ovo je preterano.
Pusti ga neka padne, neka se ogrebe, neka vidi da se od toga ne umire.
Neće kroz život da ide sa zaštitnom opremom.
Uostalom, nema te opreme koja će da ga zaštiti od udaraca koje će život da mu zada.
Bolje mu je da se polako priprema tako što će, za početak, da padne sa bajsa na beton i odere koleno.