Oprostite mi što mi mozak proključa na svakih pet minuta kako koja budala priziva rat. Izvinite što na pomen rezerve bilo kakve policijske, vojne i one u brašnu skačem ko zec u dalj. I bolje, i brže!
Nešto ne mogu više da se saplićem o kanistere kraj ulaznih vrata i gudure friško prekopanog groblja, izvinite. Neću da spavam na jedno oko sa pasošem ispod jastuka.
Taman sam se jedva odvikla da svakome govorim ono famozno čuvaj se… a nije djelotvorno. Samo glupa fraza za sreću. Vjerujte mi na riječ, nema potrebe da provjeravate. Još uvijek mi u ušima zvone sva „primirja i prekidi vatre“. Onaj strah da li ću biti živa za sat ili minut stružem godinama sa kože, naučena da se ne okrećem kada idem ili kada ide, i da brzo odvajam pogled sa tih leđa. Neću ljude da pamtim po pogledu na leđa, zauvijek. Kasnije da slušam kako je takva sudbina.
A nije.
Nije do sudbine već do bolesnih stavova onih koji u naše ime odlučuju. U moje ime neće niko ratovati, pucati na bilo koga. U moje ime ja neću čamiti i čekati neko primirje da se vode napijem i vidim komad neba… U moje ime neće niko ginuti, braniti, napadati, u moje ime ne. Bez mog imena možda ali nećete ga čitati na listi preživjelih, ranjenih ni poginulih. Ovaj put oni u svoje ime, a ja u svoje preko graničnog prelaza prva. I neka se ako treba i do neba ori „Samo da rata ne bude“, meni to nije emotivno. Meni je to jezivo. Da nam djeca decenijama odrastaju uz tu pjesmu, a mi doživljavamo emotivne slomove kada ih čujemo. Da ježim se, ali izvinite ne od neke lijepe emocije. Kosti mi se premjeste s mjesta na mjesto. Dvadesetak godina već tako, „sitnica“.
Možda se neko sjeti da u ovoj mašini koja juri u provaliju postoji i ručna. Ali samo možda. A šta ako taj neko zakasni?
Previše mi tog ako, a premalo kako i šta.
Oprostite što bi zabranila riječ rat i one prije rata, pa ratne i poslijeratne pametnjakoviće uvijek iste, što bi da su i jebeni i pošteni. U moje ime neće odjekivati nikome iznad glave „Pali“, u moje ime neće niko plakati, proklinjati, jaukati, u moje ime nemojte ni počinjati. Neka se samo redaju rezervni sastavi svega, rezervne kante, rezervne baterije, rezervne zalihe brašna, rezervne konzerve, suze ostavite na sigurno za rezervni život. Neka rezerve, ja nemam ni rezervne najlonke, al' me se ne tiče.
Trebam samo da žmirim jako i šutim, nek nas vuku za uši oni koji u naše ime i čitanku sriču. I šutim, dok neki glancaju fanfare za juriš.
U moje ime, neka je sa srećom svima koji slave!
Javiću se, ako budem imala kome…