Stvarno ne znam šta je tim ljudima?Zašto jednostavno ne ODJEBU od mene?Šta sam im ja skrivio pa na meni liječe svoje frustracije, komplekse, jebi me ako znam šta.
Jutros je profesor opet bio.Kad mu se sleglo u glavi ono što sam mu rekao došao je da mi kaže da nisam u pravu.Dobro!
Pokušavao sam dalje da radim, da ga ignorišem, al ne ide brate.Uporan je da kaže svoje, a to da nije njegova generacija Srba kriva za ovo ovde.
Pa, dragi profesore, nadam se da mi nećete uzeti za zlo ovo što ću vam reći, a i ako hoćete to je do vas.
Vaša generacija intelektualaca, novinara, doktora, vojnih lica, profesora, nije tada digla svoj glas protiv.Vi ste dopustili da se sve ovo desi.Svi ste vi krivi podjednako, i Srbi, i Hrvati, i Muslimani, i što prije to shvatite i pomirite se s tim bolje će biti, ne mojoj generaciji, nego generaciji naših sinova i unuka.
Svi ste vi krivi, a i mi s vama.Kriv sam što ne odoh odavde tada nego vas i sad trpim.Silujete mi mozak ponovo i ponovo.Zbog takvih kao vi mi šaljemo djecu da čiste govna po Njemačkoj i vodaju kerove po Švedskoj.
Profesore, 90% intelektualaca iz vaše generacije još sjedi za katedrom ili u foteljama, samo je promjenilo priču.Sad su za sve krivi partizani.Pogrešno je to što smo bila jedna zemlja i jedan sistem.Pogrešno je bilo bratsvo i jedinstvo, miješani brakovi, radne akcije, solidarnost i sloga.
Pogrešno je, ustvari, to što nećete da priznate da ste svi odreda bili komunjare.A problem je to što se niste odrekli partijskih knjižica na vrijeme.
Dokle ćete više da trujete ovaj jadni narod, ovu djecu?Dokle mislite da budete na pozicijama i da mijenjate obraz onako kako vjetar pirne?
Niste vi, dragi profesore, nikakav nacionalpatriota.Do juče niste htjeli ni znati da postoji crkva, džamija ili nešto treće. Vjerovatno ste, svojevremeno, prijavljivali komšije koji su slavili slavu ili Bajram.Sve radi boljeg položaja.Sad kenjate kako ste uvijek bili pravi pravoslavac.Dragi moj profesore ja bar ne lažem, ni sebe, ni druge.
Jedini lijek za nas je da se više maknete, pomrete i ostavite nas na miru s vašim idealima, ideologijama, pričama, utopijama i ostalim sranjima.
Na vratima izletješe iz mene riječi koje sam htio da prešutim, al mi jezik ne dade.
Profesore, gdje vam je sin? U Švicarskoj.Kad je otišao?Davne 93. godine. Koliko je imao godina tad? Dvadeset dvije.
Profesore, ja sam prvi put ranjen 04.januara 93. godine.Imao sam tada 22 godine.Vi ste svog sina poslali vani, na sigurno.
To nije bio njegov rat.Ipak je on dijete iz miješanog braka.Nije znao kako ili nije htio da bira strane.
Pametno.
Ali vi sad ponovo rovarite ne bi li i moj sin ili njegov sin išao u rat za vaše ideale, dok svoje sinove i unuke i dalje čuvate na bezbjednom.
Neće to više tako ići profesore.Narod se opametio.Bar se nadam.
I još, profesore, sudija će i vama uskoro svirati kraj ovako ili onako, a mi smo svoje ovdje odratovali.
Haj sad profesore imam posla. Moram biti tu za ljude koji plaćaju to što im ja imam reći, napisati, nacrtati ili osmisliti.
E, moj Darvine, majmuni su zakon. Aferim.