Glasovi su prebrojani, euforija prolazi, počinju pregovori o raspodjeli fotelja. Mnogi od nas su glasali zbog (za) pedeset maraka, neki zbog obećanog radnog mjesta, malobrojni zbog ljubavi prema idolu i gotovo niko zbog ideologije.
Poražavajuća je demokratija tranzicione BiH; demokratija u kojoj se glasači i nakon više izbornih ciklusa ne vode razumom već afektom briraju kreatore vlastite sudbine. Pedeset maraka je veliki dobitak ako se uzme u obzir gotovo nikakav trud kojim se zarade na dan izbora, ali malo ko se zapitao koliko stvarno košta naš glas.
Prodaja glasa nije jednodnevna aktivnost, glas koji se proda je četverogodišnja investicija koja, kad saberemo i oduzmemo, našeg budućeg predsjednika, vladajuću stranku ili koaliciju, ni košta ni više ni manje, nego tri feninga dnevno.
Kada uzmemo u obzir da smo za ta tri feninga na vlast doveli mašineriju koja samo na lični dohodak raskoduje desetine hiljada na dnevnom nivou jasno je zašto je investicija kupovine glasa, posmatrača i simpatizera i više nego unosna aktivnost. Tih (prosječnih) pedeset maraka vladajuća garnitura će jednostavno da naplati. U predizbornoj dobiješ, u poreskoj izgubiš.
Oni malobrojni koji se ne rukovode parama u kreiranju budućnosti, „sveznajući“ sloj nezainteresovan da usvaja znanje predstavlja ciljnu grupu plakata, bilborda i TV debata na osnovu kojih „šestim čulom za poštenje“ biraju buduću vlast.
Ideolozi koji ne poznaju ideologiju, simpatizeri koji ne znaju značenje riječi u imenu svoje stranke/saveza, nakon par godina će buduću vlast opet da predstavljaju kao izdajnike, stranep laćenike, lopove ili „kurvine sinove“, ako su se kad zajebali i čuli Džonija.
Opet će da čekaju predizbornu euforiju, a da u međuvremenu neće ni pokušati da shvate ko je lijevo, ko desno; ko ide u koji koš; ko sa kim i ko nipošto ne smije skupa.
Propast BH/RS političke scene (ili blagoslov nesposobnih političara) upravo su građani koji su nesposobni da u moru ideologija izaberu vlastitu i da je razdvoje od „idola“, kulta ličnosti koji je izgrađen na primitivizmu. Kad se sutra izabere vlast mnogi će ponovo na sav glas (sebi u bradu) da mrmljaju da su obmanuti i da su „oni svi isti“. Da, isti su zato što smo im mi to dopustili, zato što smo iz svojih redova regrutovali šljam, valjda zbog toga što smo i sami takvi.
Ovi izbori su prošli, propala investicija zdravog razuma, ali, hajde da makar do onih sljedećih naučimo osnovne postulate politike, nađemo svoju ideologiju, uklopimo se u nju i već jednom stanemo u kraj stotinama političkih opcija koje ni same ne znaju svoju svrhu.
Vrijeme je da težimo ka njoj ili da nastavimo da živimo konfuziju zvanu politička scena BH/RS. Ako su pedeset maraka i jačina decibela koje naš idol proizvede u TV debati mjerilo našeg života hajde da ih uzmemo; ako nisu hajde da učimo. Ako pristanemo da razmišljamo postajemo statistika, dio Staljinove okrutno-nadrealne račenice, samo u drugom kontekstu:
Preživljavanje jednog je tragedija, preživljavanje miliona je statistika.
Gdje je tu život?
Stado je stado, ali pastir mora da čuva stado – od njega živi.
U suprotnom, možemo da nastavimo da tražimo opravdanje. Sa osamnaest smo bili premladi, na narednim izborima smo obmanuti. Ako one treće opet napravimo grešku možda do četvrtih budemo oni koji su umrli mladi,
i obmanuti!