Tog petka ‘95. zvala sam urednicu. Kažem da me uhvatio virus, da ne mogu da govorim. Kaže ‘moraš nema ko’. Kažem ‘dobro, onda ćeš slušati džinglove i muziku, ja ne mogu da govorim’.
Te subote došla sam u 12 na posao. Vidim glavnog urednika koji drži dva telefona, dovikuje se sa nekim. Istovremenomu zvoni motorola. Jedino ćuti onaj zeleni vojni koji se koristi samo u slučaju neposredne ratne opasnosti.
Gledam začuđeno, urednik me primeti, kaže ‘pala Krajina, prekidaj program, idu samo vesti’. Vidim da nema svrhe da se žalim na grlo sedam pred mikrofon, ne ustajem narednih 6 sati.Čitam ‘hrvatske snage jutros napale Republiku Srpsku Krajinu’. Javlja se reporter sa terena, ne sećam se šta priča. Zvoni moj redakcijski telefon: -Alo, je l’ to Studio B? -Jeste, izvolite – Kažite tamo svim Srbima da ljudi ovde ginu, ovo je izdaja…. -Odakle zovete? tu-tu….. predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić pozvao Srbe da ostanu u RS da ima mesta za sve….upadljivo je odmerena zvanična srpska država. Kolege pričaju da ih je Milošević izdao.
Ne sećam se kada sam videla kolonu koja se kreće autoputem Beograd – Zagreb. verovatno tek sutra. 23. sprat Beograđanke je tada bila najviša kota u Beogradu. Gledala sam netremice 15 minuta, dok nisam shvatila da ne ulaze u Beograd, već idu dalje. Sva sreća da tog dana nisam morala da čitam vesti koje ih ne pominju, ali zato izveštavaju o našim vojničkim pobedama u Bosni.
Raspravljali smo u redakciji, nas dve smo pustile i poneku suzu. Pao je dogovor da ponudimo da damo krv. Odgovor je bio NE! Nastavili smo tako da čekamo Godoa jer nas glavni urednik nije puštao “zbog naše bezbednosti”. To je valjda bila jedna od tri najstrašnije slike koje sam videla u životu.
Svako srpsko kurčenje se na kraju završi na traktorima, a šta slave danas u Hrvatskoj ne znam, ali trebalo bi da ih je sramota.