Pričaj mi, kakva je jesen u tvom sokaku?
Ili nemaš vremena, samo da se pozdravimo pa ideš. Znam, i tebi je lakše da fotografišeš i pošalješ mi preko Facebooka ili Twitera.
Pričaj mi, vidiš li kako su se lipe i kesteni povili do zemlje, kao da se srame svoje postepene razgolićenosti?
Ili nemaš vremena, i sam se boriš za goli život i preživljavanje. Znam, i ti radije gledaš u izloge ili u telefon.
Pričaj mi, šetaš li nekad, bar nedjeljom, parkom ili šumom kroz šuštavo jesenjsko lišće?
Ili nemaš vremena, uvijek si u žurbi i svuda ideš automobilom. Znam, i ti više voliš sjesti u kafić i popiti piće sa prijateljima.
Pričaj mi, usporiš li korak dok prolaziš pored pečenih kestena, da udahneš njihov opojni jesenjski miris?
Ili nemaš vremena, žuriš na autobus koji polazi za nekoliko minuta. Znam, i tebi je brže da kupiš u marketu nekoliko grama kada budeš u kupovini.
Pričaj mi, čuješ li padanje lišća sa svih strana, njihovu borbu i želju da ostanu još malo živi i zeleni?
Ili nemaš vremena, misliš o svojim padovima i uzdizanjima. Znam, i ti staviš slušalice u uši i opuštaš se uz omiljenu muziku.
Pričaj mi, prepustiš li se nekada toplom jesenjskom povjetarcu da ti miluje lice, daje li ti nadljudsku snagu, osjećaš li neku posebnu pozitivnu energiju, unutrašnji spokoj?
Ili nemaš vremena, odavno se ne uzdaš u moć prirode i njenu iscjeljiteljsku mogućnost. Znam, i tebe smiruju i opuštaju benzodiazepini i kofeini.
Pričaj mi, vidiš li kako laste u jatu, složno i žurno, odlaze u toplije krajeve?
Ili nemaš vremena, razmišljaš o mogućnostima svoga konačnog odlaska odavde. Znam, i ti im nekada zavidiš kako bez straha i novca idu gdje je bolje.
Pričaj mi, umotaš li se nekada u deku, skuvaš čaj, isključiš telefon i slušaš kako kiša dobuje po krovovima kuća?
Ili nemaš vremena, toliko drugih, pametnijih stvari treba poslušati. Znam, i tebi je zanimljivije slušati lokalne tračeve dokonih ljudi.
Pričaj mi, primjećuješ li da su noći duže i hladnije, a dani sve kraći?
Ili nemaš vremena, svaki dan radiš pa ti je sve isto. Znam, i ti bi da noć traje što duže da se konačno odmoriš i naspavaš.
Pričaj mi, gledaš li nekada, kada je vedra jesenjska noć u nebo i zvijezde kako trepere i drhte od hladnoće?
Ili nemaš vremena, a i zašto bi se bez potrebe mrznuo napolju. Znam, i ti treba da pogledaš onaj film o kome javnost toliko priča poslednjih dana.
Pričaj mi, ostaneš li nekada budan do kasno samo da bi uživao u noćnoj tišini, prepustio se maštanju i sanjarenju, potisnutim romantičnim osjećanjima?
Ili nemaš vremena, zovu te da izađeš, grad je pun života, treba iskoristiti ovo lijepo vrijeme. Znam, i ti misliš da se život ne sanja nego živi.
Pričaj mi, ustaneš li nekada ranije samo da udahneš hladani jutarnji zrak, posmatraš kako grad izranja iz magle i sve se oko tebe budi?
Ili nemaš vremena, svako jutro si nenaspavan i umoran, nije ti do toga. Znam, i ti liježeš kasno i ustaješ taman kada treba.
Pričaj mi, šta misliš, jesu li temperature iznad ili ispod prosjeka za ovo doba godine?
Ili nemaš vremena, vjeruješ im što god kažu i ne razmišljaš o tome. Znam, i kod tebe je kao i kod svih, uvijek sve prosječno.
Pričaj mi, pričaj o mirisima, zvukovima, bojama i nijansama nestajanja i nastajanja.
Pričaj mi. Nemaš vremena?
Znam, imaš samo vremena da mi u prolazu kažeš: ,,Nemam vremena.”
Piše: Milica Simić