sve što je nekada potrebno
da noć postane podnošljiva
drhtavi je uzdah žene u mom naručju
prsti zariveni u moja maljava leđa
jedno sasvim obično a-ah
istrgnuto iz mene lakoćom prirode
sperma se sliva po našoj koži
misli ropću u samrtnom izdisaju
a potreba za prizivanjem iluzije se gubi
teško disanje i blagi umor tela
jedina su stvarnost koja postoji
dok nas posmatra
noć nema osećaj stida pred životom
licemerje pripada samo ljudima
svetlost meseca u prolazu
obasjava znoj na našoj koži
sevaju na kratko blicevi nebeskog paparaca
i ponovo tonemo u utočište mraka
sve što je nekada potrebno
da jutro postane podnošljivo
ukus je gorke kafe na nepcima
umilni zvuci melanholične muzike
i pritajeni usklik u njenom pogledu
dok u priobalju sećanja
proživljava orgazam prethodne noći
teški udarci kiše
nagone me da zurim u prozorsko staklo
u svakoj kapi koja se sliva
razmazuje se po jedno sećanje iz prošlosti
kada se na dnu okna uliju jedna u drugu
postanu ono što mogu nazvati svojim životom
njeni mladalački prsti
nepomični na mom kolenu
postaće uskoro kap
koja će pasti sa sledećom kišom
jer sa prvim zrakom sunca
znam da se moram spustiti
niz brdo ovog homoljskog sela
i vratiti se u samoću postojanja
sve što je nekada potrebno
da dan postane podnošljiviji
miris je borove šume pored koje prolazim
i usamljeni žuti cvet
koji se pomalja kraj jednog krajputaša
cvet pored kog će neko od nas možda i zastati
ali nikada i ostati
polja pokraj kojih se spuštam
pripremaju se za zimu staloženo
ovo saznanje uliva mi mir
jer priroda nema potrebu da vlada nada mnom
ona samo elegantno postoji
i prožima me svojim sopstvom
vlažne tragove koji ostaju za mnom
obrisaće koraci nekih drugih ljudi
jesenji pljusak ili rani snegovi
a s pogledom na prve krovove kuća
osećam kako tišina u meni bledi
zgrabljena prvim zagrljajem nemira
sve što je nekada potrebno
za dobro putovanje kroz život
jeste osećaj da mu se nikada neću moći vratiti