Pijem čaj, sa medom. Klizim kao što on klizi niz grlo. Pitko. Ili plitko, kao naslovna strana ultramodernističkih magazina. Osmesi, osmesi, revijski osmesi, zubi, beli, belji, izbeljeni, zamišljam da sviram klavir, pritiskim prste po tim zubima. Oni se i dalje keze. Ke-ze. Keziah Jones.
Bela jastučnica. Na njoj, otisak moje glave od noćas. Prijatno saznanje. Put jedne glave, kao Zima jednog lava. Gardner Ava. Smooth. Kao glas nje, lice što progviruje iz šatirane kose, Would you like me to seduce you? Benjamin Franklyn.
Leva strana, pročitane knjige. Desna, nepročitane. Leva strana je prazna, knjiga nikad nije pročitana. Kao što nikada nije osvojen Divlji zapad. Hleb. Niko nije snimio film o hlebu. Hleba-cccc. Istina o hlebu. Bez supersuperheroja. Frank Miller.
Zamračena soba, film „2046“, Wong Kar-Wai, po treći put. Ponavljanje je seoba sećanja. Konfuzna forma, pisac, kurtizana, ljubav i neljubav, teorija i praksa. Muzika što ledi staklo. Nakon filma radim sklekove, kroz znoj izbacujem nemogućnost plakanja. Akanja. Bokseri se tuku. Kakva frivolnost. Michael Jackson.