Apatičnu tišinu, neukusno luksuzne kancelarije, uznemiri iznenadni nalet promaje koja jurnu kroz prostoriju kao tajkunov sin na raskrsnici kroz crveno.
– Šta se ne radi? Začu se šeretski glas.
Na vratima, još uvek držeći se za kvaku, stajao je ON, Milorad. Krivudava i talasasta linijica formirana od usana davala je do znanja da je predsednik bio raspoložen.
– Evo svašta po malo. Odgovori savetnik iznenađen posetom, dok je pokušavao strelicom miša da pogodi X i ugasi prozor web stranice.
– Upravo sam sprovodio neko istraživanje o mladim devojkama i oblačenju kao pokazatelju ekonomske situacije u našoj dragoj Republici Srpskoj. Nastavi savetnik zbunjeno.
– Pa što su tu sve neke gole crni Miladine? Brecnu se predsednik, širom razrogačenih očiju, dok mu osmeh poprimi oblik linije koju je naškrabao EKG aparat.
– Nismo valjda toliko siromašni da sve te lepe devojke imaju samo za čarape sa tim nečim crnim oko butkica i te platforme namesto cipela? Nastavi Milorad ne skidajući pogled sa monitora.
– Ma neeee! Uzviknu savetnik i dalje vijajući neposlušnu strelicu po ekranu, boreći sa inčima ogromnog monitora.
– Ovo je uzorak iz zemalja u okruženju.
– Prema mojim istraživanjima mi puno bolje ekonomski stojimo. Stade u odbranu rezultata svojih istraživanja savetnik.
– Dobro, dobro.
– Pusti sad istraživanja, došao sam po tebe da malo izađemo među narod i prošetamo do onog novog restorančića „Granape“.
– Lepo sunčano vreme napolju, a mi se zavukli u ove kancelaretine i pretrgnu smo se od nerada. Veselo izdeklamova predsednik svom savetniku.
– Mogli bi zovnuti i Guzu da pođe sa nama.
– On strašno voli da je međ‘ narodom još od onda dok ih je okupljao u parku hipijevski obučene u odeću sa maskirnim modnim detaljima i zastavama. Reče Milorad, i okrenu se da izađe iz kancelarije.
– Mislite hipsterski! Začu se savetnikov glas kao iz bunara.
Milorad zastade i okrenu se tražeći uzrok udaljenosti izvora glasa i spazi Miladina zavučenog ispod stola dok mu je samo natrćeno dupe odavalo položaj.
– O Miladine, ‘ljeb te beli pojeo, šta to radiš ispod stola? manjačanskim glasom podviknu Milorad iznenađeno.
– Ma miš mi nešto da prostite šteka, a nije zgodno da neko vidi ovaj projekat na kome radim.
– Ako mogu Anđelu u Nemačkoj da špijuniraju, onda možda mogu i nas. Dopre do predsednika glas od ispod stola, koji osim što je bio dalek, ovaj put beše i zamršen u gomilu kablova.
– Dobro, dobro.
– Odoh ja da zovnem Guzu, pa te nas obadvojica čekamo ispred.
– A ti nemoj da te ubije struja, grom te ubiJo blesava. Doviknu Milorad i ode niz hodnik.
– Sve za domovinu! Začu se iz kancelarije, a odmah zatim odjeknu zvuk kao da se sudariše balvani bukve i oraha na brenti i jedno bolno „uff“.
Miloradovo i Guzino veselo čavrljanje prekinu Miladinova pojava, koja se češkala po bolnom mestu na glavi.
– Šta ti je Miladine? Zapanjeno ga upita Guza.
– Ništa što neće izlečiti dodatak na platu u vidu naknade za povredu na radu. Dobaci mu Miladin.
– A šta će ti ovaj. Zapita Milorad nišaneći prstom na šofera iza Miladinovih leđa.
– Kako šta će nam?
– Pa rekli ste da hoćete da prošetamo do tog nekog novog restorančića. Iznenađen pitanjem odgovori Miladin.
– O Miladine bubo lenja, šta će reći pokoljenja… Izusti Milorad kroz napad smeha, dok ga Miladin i Guza zaprepašteno gledaše diveći se njegovoj načitanosti.
– Ne treba nam šofer. To je tu blizu, u centru.
– Na kraju krajeva šta se praviš lud kao da ne znaš gde su moja zlatna dečica otvorila restorančić. Nastavi Milorad još uvek kikoćući se izvornim glasom sa Manjače.
– AAAAA taj restorančić.
– Ali on se ne zove „Granape“ nego „Agape“. Udarajući se rukom u čelo doseti se Miladin, dok mu bolan izraz promeni lice, jer pogodi čvorugu koja mu je ostala od isključivanja kompjutera.
– Ma ko će mu ga znati kad sve ganjaju neku modu na engleskom, pa insan ne može da zapamti.
– Šta je falilo da su mu dali neko ime na našem lepom srpskom jeziku.
– Kao na primer „9. januar“, „Anri Livne“, „Referendum“, „Birač“…
– Ne „Birač“ gluvo i daleko bilo.
– Pljuc, pljuc, pljuc, da ne ureknem pa da nam propadne restorančić.
– Mislio sam na „Miliće“.
– Toliko lepih imena, a oni ga nazovu po lancu prodavnica prehrambenih proizvoda, granapu.
Sad se i Guza češkao po glavi, slušajući mudre i nadasve patriotske reči svoga predsednika.
Krenuše oni tako niz ulicu, a Milorad malo malo pa pogleda oko sebe.
– Kakva je ovo ovolika gužva, a pri tome svi obučeni malo više nego one iz tvog istraživanja? Upita Milorad gledajući kroz Miladina.
– Pa danas je maraton predsedniče.
– Malo su ležernije i laganije obučeni zbog trčanja.
Nije ni završio svoju besedu vispreni savetnik sa blagim rumenilom u licu, kad se začu pucanj.
– ‘Vataj zaklon! Urliknu Milorad uplašeno, dok se nezgrapno u polučučnju okretao oko sebe pokušavajući da otkrije iz kog pravaca je odjeknuo pucanj.
Guza i Miladin u prvi mah uspaničiše na predsednikovu reakciju, te i oni čučnuše pored njega, kao zaverenici „Mlade Bosne“, i tiho mu se obrati Guza.
– Šefe to je bio znak za početak maratona.
– Sve je u redu.
– Kakav crni početak maratona? Nastavi Milorad unezveren od straha.
– Vidiš da se već oformila izbeglička kolona i svi beže glavom bez obzira.
– Zovi helihopter da nas izvlači iz ovih jada. Zavapi Milorad glasom beznađa.
– Sve je u redu šefe. Začu se glas Miladinov.
– To oni tako svake godine.
– Skupe se ovako razgaćeni iza one linije i posle pucnja trče kilometrima. Pokuša Miloradu da obrazloži pravila ove zajebane igre njegov savetnik.
Čuvši to, Milorad naglo skoči, od čega mu se malkice zavrte u glavi, i ispravljajući nabore na odelu i kravatu dreknu glasom rodne grude na svoje savetnike.
– Ma trč‘o vam Maradona po leđima obadvojici.
– Prežmakoh!
– Čuj trče ‘nako!
– Na kraju krajeva otkud ih ovoliko i što nisu na radnim mestima?
– Pa ne radi li iko u ovoj zemlji? Poče Milorad da niže pitanje za pitanjem.
– Samo mi šefe.
– Oni se verovatno po kućama besposleni izležavaju za džaba. U jednom dahu odgovori Miladin.
– Vodeći se mojim istraživanjima…
– Ama pusti istraživanja. Zagrme Milorad.
– To sam se ja retrostoički pitao.
– Sve su to špekulanti koje treba poslati u rudnike da rade nešto korisno.
– Ali mi nemamo rudnike. Izleti neopreznom Guzi.
– A jeste vas dvojica dosadni!
– Pa kud vas zovnuh na zakuskicu pre ručka baksuzi jedni zloslutni.
– Šta god ja da progovorim vi u glas kako mi to više nemamo.
– Pa šta imamo? Vidno iznerviran izgalami se Milorad na svoje savetnike.
– MMF! Tiho odgovori Miladin.
– Šta si to rek‘o? Streljajući ga očima, brecnu se Milorad.
– Kažem, evo ovi protrčaše napokon.
– Sad možemo k‘o ljudi da nastavimo, da se ne guramo sa svetinom po trutoarima. Mudro odgovori savetnik.
Milorad ne reče ništa, okrenu se, i sa rukama na dupetu zamišljeno nastavi prema restorančiću.
Ostatak šetnje prođe u ćutanju i uplašenoj razmeni pogleda između Guze i Miladina.
Neugodna tišina prestade sa dolaskom u restoran. Konobari se razleteše na sve strane, takmičeći se koji će biti ljubazniji.
– Ama šta mi odmah utrpavate taj jelovnik!
– Dajte prvo nešto za pićence da okrepimo dušu od ovolikog šetanja. Zadihano će Milorad dok je skidao sako i kačio ga na naslon od stolice.
– Odmah ćete bit usluženi. Kao raštimani akapela bend odgovoriše konobari.
Taman zausti da nešto kaže svojim savetnicima, kada mu se na rame spusti nečija gruba, težačka ruka.
– Pa kume otkud ti. Začu dok se okretao prema vlasniku ruke.
– Ooooo kume! Otpozdravi Milorad zavijajućim baritonom.
– To malo izašao na ručkić?
– Ako, ako tako i treba, a ne da jedeš one splačine u zatvoru.
– Sedi kume. Reče Milorad namigujući postrojenim konobarima da donesu još jednu stolicu.
– Pa šta ima moj kumašine? Više reda radi upita Milorad.
– Ništa me ne pitaj kume. Skoro plačnim glasom izusti Radule.
– ‘Đe je zapelo, mogu li ti opet šta pomoći? Prevrćući očima zapita Milorad.
– Ama niko meni više ne može pomoći.
– Eto mučim se tamo u onoj ćeliji nepravedno osuđen na pravdi boga, a dvajes kamiJona mi stoje parkirani ‘nako.
– Nemo‘š naći vozača k‘o da su u zemlju propali.
– Odlične uslove za rad nudim.
– Minimalna zarada zagarantovana, ne isplaćujem je po pet godina pa i duže, i opet niko neće da radi.
– Samo bi da ispijaju kafice i sede po kafićima, moj kume. Vapio je Radule.
– A sve znam moj kume.
– Teška neka vremena došla, niko neće da radi.
– Evo sad gledam, trče po gradu u gaćama i potkošuljama, a izgradnja zemlje čeka.
– Sećaš se kume u naše doba koliko smo radili na zemlji? Sa setom izgovori Milorad.
– Kako se neću sećati.
– Da nismo toliko radili na zemlji ne bi sad ni bili ovoliko u oblacima i privatnim neboderima. Sa sanjalačkim pogledom u očima dopuni ga Radule.
– Nisi samo ti kume u problemu. Nastavi Milorad.
– Neće špekulanti da rade pa bog.
– Znaš li samo koliko firmi traži radnike?
– „Integral“, „Bobar“, „Birač“….
– Ne „Birač“, Milići
– Sve propada i zvrji prazno jer neće niko da radi, a samo apatično kukaju.
– Svi bi oni da ne rade ovako kao mi.
– Oni misle da je nama lako.
– Tačno mi dođe da im dam da ne rade ove naše poslove, pa se opet nešto sažalim.
– Naš je to narod kumašine, bolji nemamo.
– Samo ne mogu da razumem to da bi radije kući džaba ležali, nego da privređuju i nešto rade za isti taj iznos.
– Eto to su Srbi moj kumašine.
Reče Milorad i srknu pićence iz kristalne čaše.