Stragl (nije nemački kompozitor)
Prvi udarac zadao mi je u leđa. Preciznije, u desnu lopaticu. Metalnim kramponima (zapitao sam se jesu li oni, zapravo, u nekom srodstvu sa krampom, metalni opiljci odvaljeni usled jačine udarca, prokleta kopilad?!), čije korišćenje je zabranjeno još nakon Burskih ratova. Bio sam nepripremljen, iznenađen, kao javne komunalne službe (postoje li tajne, subkanalizacione?) snegom u januaru, Ovde zamišljam sliku vozača na autoputu, podetinjilih, kako trpaju sneg u kola, zatim prave grudve, cela porodica, tata vozač, mama suvozač i dvoje slatkih zarumenelih klinaca, i kroz otvorene prozore, pri brzini od 120 km/h, gađaju one iz suprotnog pravca. Zimska idila, Rusija, stepe, saonice, praporci, Černobilj prilikom udaranja kamena temeljca. Padajući na beton, bio sam neodlučan kojom stranom lica hoću da se poljubim sa njim. Znam da će ostati smrskana nakon toga, te će fotografi, novinari, fotoreporteri moći da me „slikaju“ iz profila sa one druge strane lica, onostrane, ono-strane, o-no, „no, no, no, you don't love me and I know now“. Osećao sam se kao svetski poznata razmažena zvezda koja bira pozu za fotografisanje. Ako udarim levom stranom, levičari će me prisvojiti za svog heroja, desničari omrznuti, i obrnuto. Levo ili desno? What the hell! No pasaran! TRAS! Trebalo je da vežbam mišiće leđa, teretana - Džim, bek dek, pek dek, nek dek, krek dek, i sprave za vežbanje pate od kompleksa kratkoće, čvrstoće, mirnoće. Miran sam, nepomičan. Beton i ja, u ljubavnom zagrljaju, koji preti da preraste u koitus. Međutim, odustajem, nemam snage da se skinem. Nemam snage, draga, da se skinem – starogradska melodija, Lepa Lukić i ja - duet (pevački). Ispljunuo sam zub, čak i da nađem parče hleba na ulici, neću imati snage da ga bacim na vrh oblakodera. Moderna bajka. Ljudi prolaze pored mene bez sažaljenja. Nipodaštavanje, „pijanica“, „propalica“, „ministar bez portfelja“, i lica, dodao bih. Đon. Posmatram đonove njihovih cipela. Otkrivaju mesto na kojem su poslednji put vodili ljubav... pesak, kreč, trava, sneg (Aspen, VIP seks), pikavac, zadnje sedište auta (teško se skida, kao guba), parče maturske haljine (davno je bilo?!)... Krv mi klizi niz bradu, bubnji mi u ušima, čujem glas koji viče „Rocky, Rockyyy, get up“, ma zajebi me sad sa tim!, hoću da ležim, da ležim... Brkati sudija odbrojava, JEDAN... DVA... TRI... ČETIRI... PET... osećam desnu ruku kako se savija u laktu i oslanja o beton, glava nije toliko teška koliko sam mislio, izdižem gornji deo tela, piljim u krv na betonu, tek je deo iscureo iz mene, neće moći!, dižem se...
Stragl (niti austrijski)
Drugi udarac se takođe dogodio na ulici. Betonskoj. Tektonskoj. E, tu mi već postaje nesnosna borba na ovako hladnom (u svakom smislu) terenu. Iako praktično svi dopisi (molbe, žalbe, predlozi...) državnim instancama završe svoj put u sobi 13a, u koju se dotični spisi odlažu i u kojoj se vodi evidencija o licima koja šalju iste, državši se čvrsto svojih principa, poslao sam predlog. Ticao se izgradnje travnatih puteva i trotoara, posebnom vrstom semenske trave, specijalno spravljene u Holandiji, a koja bi poprilično ublažavala padove svih vrsta. Posebno od udaraca. Napravivši maketu jednog takvog grada, nisam mogao da sakrijem oduševljenje pri pogledu na raskošne travnate bulevare, trgove, ulice, pešačke prelaze napravljene u vidu staze od bellis perennis, belih rada (Đuričin, njen osmeh bi ulepšavao ove staze). Sve se završilo pozivom od strane službenika iz sobe 13a, i napomene da sam, usled desetog ovakvog dopisa, stavljen na listu potencijalnih državnih neprijatelja i bundžija. Pitao me je da li sam u nekom srodstvu sa Spartakom. Ne, ljudi kao ja nastaju iz Vatre i odlaze u Ništa, odgovorih. Slično B.M.(W)-u, dodao sam, skrhanom nakon samoubilačke vožnje, no, nije me razumeo. Na moje pitanje zašto ne pokušaju da razrade neki od dobijenih predloga, odgovorilo mi je krckanje bureka u ustima i srkanje jogurta iz čaše (2 dl, mlekara „Žunić“, s. Strnika). Taj udarac je bio baš kurvinski, u oštećenu stranu lica, srušio sam se na beton, osetivši kako se i druga, do maločas čitava, pretvara u okrvavljenu masu. Sada mi je glava spljoštena, skoro da nemam lice, usta su mi jedva vidljiva rupica, nos crna linija, a od očiju je ostalo samo crnilo zenica. Nemam boju očiju. Tri studenta sa Univerziteta u Mendisu ukazali su na to da su brakovi osoba sa istom bojom očiju za 86% uspešniji od brakova „raznobojnih očiju“. Njihovi dokazi nisu dostupni javnosti zato što je zgrada Univerziteta (sa celokupnom arhivom) izgorela 1952. godine, usled nerazjašnjenih okolnosti. Dotični američki studenti (Džulijus Ami, Ivan Risov i Zbignjev Skorovski) nakon toga prekidaju studije, osnivaju prvu homoseksualnu zajednicu i pišu scenarije za filmove producentske kuće United Artists. A ja nastavljam borbu bez boje očiju. U ušima mi odzvanja pesma Bezbojne oči, koju iz ništavila pakla bljuje Beri Beri Vajt. Plešem u zadimljenom noćnom klubu Stiks, u nedođiji, pod prstima osećam očvrslu kožu Prolećne Rose (iz plemena Seminoli), pribija se uz mene krik divljih plemena. Dok ljubim njene mesnate usne osećam ukus bivoljeg mesa, amajlija koju nosi pritiska mi grudi, ne izdišem, uvlačim sa vazduhom srž njenog bića i spuštam u sebe, zauvek... Iza leđa čujem škljocanje kolta, Beri Beri steže dršku pištolja, govori mi „Ja sam mrtav, Bezbojne oči. Ti si mrtav, takođe...“, i puca u mene... Transkontinentalni voz se probija kroz sibirsku noć, lokomotiva njišti, između jasne beline i mog oka stoji prljavi prozor, između hladnoće i toplote samo jedan potez moje ruke, odlazim negde, možda u Vladivostok, možda i ne, pokušavam samome sebi da zavaram tragove...
Stragl (u drugim okolnostima bio bi marka sredstva za održavanje javnih WC-a)
Transkontinentalni voz iskočio je iz šina na površini Pacifika. Prvi su se podavili pacifisti, odbijajući da vode borbu čak i za goli život. Ostale smo podavili mi, najžilaviji, u nameri da se domognemo jednog od desetak malih gumenih čamaca koji su plutali na vodi. Kasnije saznajem da su isti takvi čamci postavljeni i na drugim mestima duž okeana, od strane UNSEAS-a, radi spasavanja potencijalnih utopljenika. Svet funkcioniše besprekorno pod okriljem međunarodnih organizacija. Sledećih nekoliko časova proveo sam u strahu, posmatrajući kako dva odmetnuta delfina, iznikla niotkud, napadaju naše gumene čamce i proždiru nemoćne i izmučene ljude u njima. Ostao sam poslednji. Bez mogućnosti za bilo kakav manevar, piljio sam u njihove krvožedne oči, očekujući kraj. Ali, smrt ipak bira mesto i vreme. Pucanj koji je odjeknuo prekratio je moje muke. Podigao sam glavu i sa desne strane ugledao brod koji mi se približavao. Ogromna bela jedra blistala su na suncu poput reklamne vilice. Na palubi, držeći u ruci pušku iz koje se još dimilo, stajao je neki čovek. „Ubio ih je jednim metkom“ prođe mi kroz glavu. Na trupu broda, krupnim slovima pisalo je BOUNTY, i, nakon nekoliko minuta, našao sam se na njemu. Prišao mi je čovek sa puškom i predstavio se „welcome, my name is Fletcher“,„bullet-stretcher“ dodao sam, aludirajući na malopređašnji pogodak. Prećutao je skromno ovu upadicu. Bili su šverceri čokoladica, četiri dana stajao sam na ivici palube i jeo ih do iznemoglosti, posmatrajući magičnu boju vode i zalaske sunca, povraćajući s vremena na vreme (vadio sam se na morsku bolest). Bio sam ubeđen da sam mu konačno umakao, nisam ni slutio da se okačio o konopac na kojem je visilo beživotno truplo nekog oficira kome su ajkule sažvakale noge. Ostavili su me na jednom ostrvu. „Uživaj u lepotama Francuske Polinezije, stranče“, reče mi Flečer na rastanku „sunce, plaže i primitivne polugole žene, možda i povališ neku“, nasmejao se. Njegov seksi australijski akcenat i potamnelo, grubo lice nateraše me da pomislim kako bih radije povalio njega, no, bilo bi suviše tražiti to od čoveka koji vam je spasio život. Na moje pitanje zašto se i oni ne zaustave ovde, odgovori da predoseća svoju smrt na tom ostrvu i da ne želi da se drugi okoriste njegovim imenom nakon toga, te radije odlučuje da švercuje čokoladice još neko vreme. Skočio sam u vodu i otplivao do obale. Šetajući po plaži, nalećem na bar za čijim šankom je neki crnja, sa alkicom na donjoj usni, brisao čaše. „Scotch on the rocks. Double“, srkućem ga, iz zvučnika na palmi dopire „don't cry sister cry, it'll be alright in the morning, don't cry sister cry, everything'll be just fine...“, razbijam sećanja, kao kažnjenik stenu snažnim udarcima pijuka, dok mi okovi razdiru kožu na nogama, ne slutim da mi preti treći udarac...
Stragl (gavran Džulijana Barnsa, sa grančicom u kljunu, prekida je, istovremeno joj dajući smisao)
Dremuckam, ližem so sa kože i ispijam tekilu. Talasi izbacuju na obalu ribice koje puze do mojih stopala i grickaju mi nokte. Zatvorenih očiju, zamišljam da su crvene boje. Kada završe posao, prepuštaju se vodi da ih nosi dalje. No feets added. Čak i ovde, uz pomoć morskih kanala, cirkuliše savest modernog sveta. Tevaiteini dlanovi klize duž mojih listova i zastaju kod pregiba ispod butine. Dok ih spušta, blago ukopava nokte u moju kožu, drhtim od miline. Senka postaje tamnija, nadvija se iznad mojih leđa, osećam veštinu njenih pokreta dok mi bradavicama klizi duž kičme. Wicked game. Pesak poda mnom trne... umešanost kosmosa u ovome ne postoji, Koeljova usta izmišljaju... njena mi sada ljube zadnji deo vrata, srčana mana se povlači pred ovakvim neprijateljem... iluzija razbijena iluzijom... ječim od naleta strasti... Osećam kako se naglo odvaja od mene, i na leđima mi je sada nepoznato telo, dosta teže od njenog, osećam kako tekila isparava iz mene, dok mi nečiji glas pevuši na uvo „you ask yourself, who'd watch for me, my only friend, who could it be, it's hard to say it, I hate to say it, but it's probably me“. Zariva mi bodež u butinu, zavrće ga, naslađujući se mojim kricima. A mogao sam se zakleti da sam mu umakao!!! Oči su mi razjapljene od bola, vidim Tevaiteu kako se osmehuje. Flečer je bio u pravu. Prodala me je. Izvagala je. Tas. Tras! Taras?! Krckam čašicu za tekilu zubima, muljam je u ustima i bljujem ka njoj izlomljeno staklo u vidu strelica, presecam joj žilu kucavicu i, dok se kezim, njegove ruke me podižu visoko i bacaju... Padam u Crveno more, nema, naravno, nikog da napravi suvo mesto u njemu, radnja je zatvorena u ovo vreme. Sorry, we're closed! Znam to i sam. Vadim bodež iz butine, spuštam se u dubinu i sečem morske trave, hvatam ribe za „onu stvar“ i vadim ikru iz njih. Njome lepim travuljinu i pravim sebi sasvim hranljivi splav. Mmm, beluga, superiorni opstanak poznatih humanista. Približavam se obali, uvlačim u nozdrve miris pustinje istrešen sa krila svetih ptica. Ibis. Ibn Haldun. Savremeni kopači savesti uglavnom promaše X. Usamljena kamila vapi za teretom. Skačem joj na leđa, i dok crveno sunce najavljuje skorašnji dolazak noći, grabimo u nepoznato. Jašem je do iznemoglosti, stešnjen između dve grbe. Kada poklekne od umora, stavljam je na leđa i nastavljamo dalje. U pustinji, zvezde su na domak ruku, dok trčim sa kamilom na leđima, posmatram pomeranje dina u noći, veličanstven prizor! Uzima svoj izmet i stavlja ga na moju ranu na butini. Osećam se lakše. I ona. Prokleti karavan jezdi pustinjom na mesečini. Čovek i životinja. Ne znam u čemu me ima više. Tajna Sahare kruži velikom brzinom, dolazi li kuga?... „Arabian wind, the needle's eye is thin, the ships of state sail on mirage, and drown in sand, out in no-man's land where allah does command“...
Stragl (pečat udaren po rođenju, veoma blizak žigosanju stoke)
Crkla je. U zabeleškama koje slede nije moguće utvrditi istinitost činjenica. U zavisnosti od milosrđa kuge koja dolazi, hoće li poštedeti ljude ili kamile, takva će istorija biti zapisana. U varijanti preživljavanja kamile, pisaće jednostavno „Crkao je“. Dakle... Crkla je. U agoniji. Nekoliko vekova kasnije, njen skelet poslužiće gospodinu Munku da iskaže patnju izumrlog životinjskog roda. Ili ljudskog. Hladno je. Noć nam prija samo u željenim količinama, sve preko toga postaje gorčina. Osećam taj ukus sada, u ustima, dok kidam kamilja creva i trpam ih u sebe. Preživljavanje nema cenu, bez obzira što smrt neminovno dolazi. Sledeći primere iz starih knjiga, uvlačim se u njenu utrobu i tu provodim noć. Sanjam smrdljive snove. Sunce već prži, odsecam jednu grbu i koristim je kao šlem. Engleski oficir. Krećem u osvajanje novih kolonija, da bih preživeo kugu pretvaram se u nju. Postajem kuga. Knjiga Opstanja. Ništa više ne sprečava širenje bolesti. Četiri religije. Četiri jahača Apokalipse. Muhamed, Isus, Buda i Mojsije. Poker, kockanje, na kraju, sve karte plaču i tope se od stida, ruski rulet... Čujem glas „ne povlači obarač, ne igraj Igru“... Skrećem naglo ka Mediteranu, polećem, letim, imam jezik zmije, orlovska krila i srce Kralja lavova. Ja sam holivudska zvezda. Otisak šake na asfaltu. Sunce me zaslepljuje kao blicevi fotoaparata. Na jednom krilu nosim breme slave, na drugom breme para. Pomoću njih održavam ravnotežu, pomoću njih se i rušim. U toplom moru, hladim glavu. Zavaravam tragove u nadi da ću mu zauvek umaći. Umakanje. Umak, na mediteranski način. Sauce à la Mediteran! Gastronomska perverzija servirana kao TV romansa. Prodajem bubreg na crnoj berzi kako bih potvrdio kvalitet programske šeme. Fuck the chef! Ronim, kao Žak Mejo, u dubini moje oči vide bolje, beauty in the deep, ne razgovaram sa ribama zato što su pregrizle svoje jezike. Dok se spuštam podvodne struje mi se rasprskavaju po licu, motaju po kosi. Kos. Crni. Crnilo, u njemu beskraj, livada prepuna netaknutog cveća, buba i leptira. Flora i fauna. Kao Romeo i Julija. Boro i Ramiz. Podmornica iz DRUGOG SVETSKOG RATA. Torpedo. Jurim ogromnom brzinom, navode me kao stoku šibom, ne može. Kvarim planove, krvarim planove, odbacujem metalnu košuljicu i jurim ka obali Evrope. Posmatram na dnu stotine rimskih galija, njihove olupine krcate zlatom, srebrom, bronzom, dijamantima, rubinima, titanijumom, naftom, lekovima, Filip Patek satovima, Armanijevim odelima, kartama za Pavarotijev koncert, dresovima Mančester Junajteda, haljinama sa humanitarnih večera i leševima veslača... „and everybody knows that the plague is coming, everybody knows that it’s moving fast, everybody knows that the naked man and woman, are just a shining artifact of the past, everybody knows the scene is dead, but there’s gonna be a meter on your bed, that will disclose, what everybody knows“... Smešim se...
Stragl (poslednja „ruka“)
Četvrti i peti udarac dođoše zajedno, sijamski blizanci. Udarac – slamanje. Odbacio me je u rodno mesto. Nema više pohlepe. Stajem, u Zemlji potere. Završiće se ovde, gde je sve počelo. Dok prolazim grobljem, osećam se kao u pozorištu, mrtvaci ustaju i aplaudiraju mi. Oni sa mesom na sebi dobili su najbolja sedišta. Kraj predstave, nagrada reditelju za životno delo uslediće posthumno. Besramno. Dalje, na samom kraju groblja, u ćošku, na mene čeka humka. Razgrćem utvare oko sebe i upućujem se ka njoj, dok kopito mi besno udara po tlu. Ostajem sam. Dok ležem ne drhtim, drhti zemlja. Prispavalo mi se, gledam kako zemlja poda mnom postaje providna. Kroz nju posmatram sebe, sa prekrštenim rukama na grudima. Zašto su me tako sahranili?! Suviše dadoše sebi za pravo. Pravni sistem smrdi. Tražim neko obeležje na sebi, ni traga od rana i bolesti. Uzrok smrti: nepoznat. Zar? Pih. Teško mi je u grlu, osećam knedlu kako nemirno šeta, steže me, i kreće suza, ta prokleta suza, ta prokleta nekontrolisana suza!, iz samog srca, gusta poput krvi, namah, već nabubrela u oku, klizi niz obraz bez i jedne jedine počasti, grcam, skupljam se u fetus, prehlađena materica kija i izbacuje me iz sebe, mokar sam... od kiše. Probudiše me otežale kapi, prolazim dlanovima kroz kosu, umivam se svetom vodicom iz oblaka. Na spomeniku stoji drugo ime – William A. Spearhead, ispod toga, 1902 – 1929. Engleski književnik, šteta što je preminuo tako mlad. U kamenu urezana pesma, sudbina što vrišti...
Samoća
Poljubac dobrog vina
Oporost koju jezik
Pretvara u slast
Klizi niz grlo
Skoro neprimetno
Ispuštajući čini
Svoj afrodizijak
Gutljaj po gutljaj
Gubi na težini
Ti dobijaš sad
Možda
Ko zna
Sem tebe
Ko zna
Da vreme stoji
Da glad uvek izaziva strah
Znao je šta ga čeka. Nazdravljam mu, nazdravljam svojoj Smrti! Volim je koliko i bedra svoje žene. Neme ispovesti najviše govore. Zahtevam tišinu, a ne ljubavi koje se prave važne! Kiša lipti kao pokajanje, vetar šišti između grobova dok se probija ka meni, ruke su visoko podignute, visoko!, ne vičem, urličem, zato što imam dušu čoveka i telo životinje! Ne podnosim svaki udarac, ali ga preživljavam, zato, navali Živote, navali!!! Vetar me odiže od zemlje i, za tren, već nagonim haskije da trče brže, dok saonice klize u radost nepoznatih mi predela, fanfare najavljuju Život... „Queen of Light took her bow, And then she turned to go, The Prince of Peace embraced the gloom, And walked the night alone. Oh, dance in the dark of night, Sing to the morning light. The dark Lord rides in force tonight, And time will tell us all. Oh, throw down your plow and hoe, Rest not to lock your homes. Side by side we wait the might of the darkest of them all…“
