..I tako, negdje sredinom veljače, rmbačim ja, premještam po sobi stvari, fino vam to meni ide. Kršna, srčana, ma prava ‘ercegovka.
Zdrnem se, tumbačim, usisavam i taman da ću zadovoljno pogledati plod moga rada, sva rumena i zadihana, odem u kupaonicu, zacjedim krpu za pod i da je objesim na štangu predviđenu za to (dobro, nije baš'za to, normalnom svijetu služi za peškire) ostanem ukočena u vremenu i prostoru.
K'o na filmu, romantična scena kada se zaustavi vrijeme, vlakovi, on i ona trče usporeno (vazda sam molila Boga da se promaše), ili još bolje k'o spomenik Bruce Lee-ja u mostarskom Zrinjevcu.
Batrgam se ja, u mislima, kičma ne sluša.
Srećom, imam pametno dijete pa uradi sve što joj inače branim, uze nekakvu plastičnu ćemlijicu, pope se do one željezne ključaonice, vrag ga znao kao se već zove, ode ona kod susjede. Čujem je: Teta Ljubice, teta Ljubice, brzo dođi, mamu boli guza!
I tako, s tom epohalnom, svim susjedima objavljenom rečenicom, pođe moje išijalgiranje, od 20 dana. Jes’ da boli brate, a i nije zgodno keširati privatniku da te svaki dan obradi onim spravicama, nije zgodno ni kada čarapu na nogu ne možeš natući, a možeš se usrati do wc-a kako sporo hodaš.
Sva sreća da se ne sere tako lako kada stalno ležiš.
Vi'š ti to, Bože, velik si i jak, sve si na mjesto postavio, čak i sranje pod išijalgijom.
No….Ima i neke blagodati u tome. Služe te k'o sultaniju Hurem, iako si mislio da će se raspasti sve ako legneš. Odjednom sve može bez mene. Svidi mi se ta spoznaja, hvala Bogu opet na išijalgiji.
I tako ja, laptop na krilo, udri malo fejs, malo okolo. I naletim na Natječaj za najbolju političku blogerku.
Niđe veze, rekoh, pa se sutra opet vratim. Registriram se s neke zaboravljene adrese, da mi slučajno netko u trag ne uđe (glupa pretostavka, jer upravo napisah svoje ime i prezime).
I nalačim ja tipkati. Doduše ne onoliko ko Nina, nju ni daktilograf misli ne bi stigao. Moj naklon Nina.
Izlijem sve što me je tištalo u datom trenu, dobro, ne baš mene direktno, ti tekstovi bili dosadni k'o ovaj. Ipišem ja iz petnih žila, prosipam emocije, što mi baš nije svojstveno, ali vi'š vraga, meni fino. Pa čitam onda i velim: Vi'š ti ove cure, cool imena Leona, kako štanca. Vidi neko i čita moje tekstove, gore u prozorčiću piše brojka. Ćorava kakva jesam, stavim naočale. Jes’ Boga mi, brojke ne lažu. Ma to je maslo one male Aurore velim, ni mužu ne rekoh da pišem. Matematička jednadžba: Ako pišeš, deder se ti malo pridigni iz krevetića. Šutim ja, tipkam, malo udri tu, udri na fejs chat. Fino meni, nema šta.
Vidi vraga, na fejsu jedno jutro, vrti se priča Tarino jutro, poslaše je i meni. Dobra, velim pomalo već raskrinkana. Ajde dobro, ako znaju neki bliski prijatelji, neće dalje.
I tako, odem ja za Uskrs u Hercegovinu, već išijalgija popustila. Zaboravila ja na Leonu, vrti se red janjetine, red kolača, red spavanja, red trača, pa sve u krug.
Uleti starija kći u sobu i vikne:” Mama, pobijedila si.”
Koga bona, velim.
“Ma pobjedila si na natječaju”. A, ‘nako, obradujem se, bokte, k'o da se podrazumijeva.
Pa onda svi na mene: Ti nisi sretna. Jesam.
Nisi. Jesam. Nisi.Jesam. Nisi…..
K'o u crtiću Duško Dugouško: Sezona lova na zečeve. Sezona lova na patke. U beskraj.
I sada se češkam iza uha, jer fakat, nisam nešto bila baš oduševljena. Zašto? Ni danas ne znam. Valjda zbog one male Jeftine, svidila mi se više od Leone, bolja je da ga jebeš.
Aj'e, dobro, nekakva Leona u meni je pobijedila. Pa šta sada? Moram priznati, da sam svaki put osjećala veću sreću kada bih napisala tekst nego toga dana.
I onda se sjati cijeli dunjaluk.
„Ehehej, počela si opet pisati, dođi u našu redakciju“, oni koji znaju da sam pisala.
„Ehehej, pa nisam znao da tako pišeš, otplakah svaki tekst“.
Kako nisi,bolan, našvrljam na fejs često, pa samo 10 lajkova dobijem (dolijala sam, ako uz tekst stavite sliku onda će vas cijelo fejsbuk pučanstvo lajkati hehe, optička varka)
I tako, dobih ja nagradu, već je svi unaprijed potrošili, predbilježili se (žao mi je, nije kome je namjenjena nego suđena) i krenu malo po malo ponude.
Sretna, ja, nema šta, svidjelo se učenom puku.
Sjednem da napišem tekst. Muk.
Ajde prvo ću kavu. Muk.
Kolač. Muk.
Čokoladu. Muk.
Još jednu čokoladu. Muk.
Ni slova. Ni zuc.
Šuti tastatura k'o govno na kiši. Nit’ smrdi, nit’ miriše.
Dođe u to vrijeme i sestra na kavu, prvo pitanje: Zašto ne pišeš više blogove?
– Nemam inspiracije, ravnodušno odgovorim.
Poče se smijati k'o luda pa me podsjeti na jednu davno zaboravljenu zgodu, koja je i svrha ovoga bloga, negdje iz devedeset pete, šeste. Doš'o mlad, zgodan novinar, zaposlio se na televiziju. Ime novinara neka ostane tajno, kao i ime televizije.
Škakljivo vrijeme bile te godine, nekakav nemirni mir. Pazi šta ćeš pisati, reći, svaka se riječ vaga trostruko.
I krenuli oni snimati neki važan politički događaj. U Grahovu.
Kombi, kamere, snimatelji, tonci i mladi novinar.
Prešli oni sve granatama izborane ceste, negdje do iza Kupresa.
Kad’ odjednom, novinar viknu: Stoooj! Vraćaj se!
Šta je, bogare ti, veli stari snimatelj, jesi li zaboravio kasete, nešto važno, kud’ ćemo sada nazad?
Stooj, vraćaj se nazad!
Vozač stao, mislio, dojava o bombi, o novom ratu.
Svi se zdrnuli oko novinara: Govori šta je??
-Nemam inspiracije, vraćaj se!
Klepi mu stari snimatelj jednu iza uha, nastavi truljavom cestom kombi prema Grahovu. Odradi novinar, po šablonu reportažu, i napusti novinarstvo zauvijek.
Ter tako i ja.
Stoj. Vraćaj se nazad.
Nemam inspiracije.