Jedan istaknuti i nezvanični filozof je vozeći se u Fap mašini shvatio da sve oko njega ustvari potpada pod turbo indžektovani pogon društva pa je tu takvu strukturu, iliti paukovu mrežu, raznih stvari do tada nedefinisanih gluposti, budalaština i jeftinog kiča nazvao, „Turbo folk“. Riječ je o Antoniju Pušiću, čovjeku koji je čak i sopstveno umjetničko ime doveo do granice ukusa, eksperimentišući sa turbo-folklorom u velikom stilu. Jedan akcioni junak i poznati kompozitor iz Austrije. Jednostavno Rambo Amadeus kao odgovor društvu u kojem se nalazimo. Iz ove simbioze vidimo jednu dijalektičku i tautološku opasku. Nepotrebno nagomilavanje gluposti u vazduhu uvidio je Antonije, a sve je kristalno definisao i nažalost nije uspio da spreči eksploziju koja je kasnije usledila. Turbo folk je postao svakodnevnica i ogleda se u svemu, ne samo na muzičkom polju. U muzici to je samo inicijalna kapisla, a eksploziv se nalazi svukuda okolo nas. Pokušaću da definišem zagađeni vazduh.
Kao ambrozija širi se alergija sociopatije i nezasitih „zasluga“ pojedinaca koji su odlučili da ne napuste ni radna mjesta, ni da ostave na miru druge ljude koji bi da malo žive i rade, koji su odlučili da ne umru nikad. Ta pastorčad komunizma kojoj je stalno sve išlo po loju, klizeći im glatko u životu svako blagostanje zbog boračkih penzija njihovih roditelja, ti „siročići“ su svoje poslove uglavnom kod državnih organa dobijali kao „djeca palih boraca“ i što je najstrašnije, i sada kad trebaju da odu u penziju, oni su u današnjim strankama jako dobro kotirani, jer bauk komunističke djece nije mrtav iako se sad krste sa tri prsta i „neprezvežđavaju“ se. Ta ogavna struktura matorih, izlapilih poltrona svake vlasti koja svojom teškom šapom pogodi ovaj narod, ta šapa za njih postaje oružje iliti kandža na njihovim rukama kojom grebu sve gdje se grepsti može, a mladi ljudi ostaju na ivici, pameti, demo(n)kratije, pravde, živaca. Ustvari ta degutantna oligarhija staraca guta ovo društvo brže nego što smo i zamislili, a oni kao takvi postaju jedina budućnost ove zemlje. Njihova uzrečica „da poslije njih nema ništa“, jer „oni su pobogu stvorili sve“ samo odvlači u grob svaki oblik normalizacije ove iscrpljene zemlje, opljačkane, korupcijom zatrpane, silovane i zemlje grobalja. Ovdje još malo neće biti potrebne babice, jer će gerijatrija rađati sve pa i moral. Svaka direktorska kancelarija biće soba za reanimaciju „djeteta palog borca“. To je više od turbo folka, to je turbo život, produžetak agonije i nemogućnost da se starci pomire sa smrću.
Kao po logici „smrću protiv smrti“* pjesnika sa Nišave, oni tumaraju koracima zombija po ovoj noći od dana, mjesečareći o izgubljenom vremenu i sakrivajući svoju nesposobnost, kao da objašnjavaju neobjašnjivo i kao da prizivaju prošlost. Da, ti ljudi i ne žele budućnost, jer znaju negdje u potaji da za njih nema budućnosti, a zašto bi onda za nekog drugog i bila. Ta posesivna žgadija, pacovi i glodari zabrađena hoda ulicom od stana do posla koji nije nikad ni zasluživala. Pokupovali su svoje položaje onomad, a danas na svojim „odgovornim i moralnim“ mjestima direktora škola, resora, opštinskih šaltera i ostalih manje bitnih stvari, ne želi da popusti pred godinama, bolestima, pred nadasve mladim ljudima.
Njima odgovara glupa omladina, poltronska, neinformisana, uninana u njihovu autoritativnu neminovnost, pa sada društvo (onaj zdravi dio koji bi da objasni uzroke) ima veći problem, a taj problem je pasivnost i nezainteresovanost za probleme. Takva desetkovana inteligencija u omladincu danas je zadovoljna sa blagodetima tehnologije (mobilnim telefonima, kompjuterima, tzv društvenim mrežama, jeftinim polovnim automobilima, kafićima) patetičnim simbolima današnjice koji odvlače od onoga što se stvarno dešava oko njih. Kad shvate da im znanje ne mogu prenjeti matori i nesposobni profesori, kad shvate da su na svakom prijemnom ispitu ispod crte donjeg dna, kasno će biti za povratak, za ispraviti prošlost. Prošlost je iza, tamo gdje su ostali oni kojima su se oduševljavali da bi dobili prolaznu ocjenu, a budućnost će surovo da kaže da su idiotizovani i glupi. Danas mnogi imaju probleme te prirode, ali neki novi klinci to i dalje ne vide. Naš čovjek nikada nije učio iz tuđih grešaka, jer nikada nije ustvari podržao druga do sebe, već je gledao kako da se lakše provuče i da sam pojede bananu koju mu u usta stavlja žgadija, koja je stvorila trulo i sebično okruženje. Danas je grijeh pomoći nekom u nevolji, a smatra se snalažljivim onaj koji pregazi sve morale i principe da bi pojeo kolačić. Ta glad je na sreću nezasita i uvijek završava tragično. Sebičnost je turbo folk.
Dok sam čitao knjigu „Znakovi pored puta“ Ive Andrića, toliko sam se stidio da sad mogu o tom stidu pričati danima. Ta knjiga mi je otvorila vidike nad samim sobom, da vidim koliko griješim i koliko ustvari imam da se popravljam, pa je ovaj put preporučujem svima onima koji misle da su ispravni. Neka vide koliko je i prije nas neko znao normative za zdrav život, jer ja ovdje ne moram uopšte da budem u pravu, ali neka kroz Andrića spoznaju ono što želim da kažem. Ja nisam bitan i važan, ja sam samo ogledalo društva u kojem živim. Ja sam ustvari Kalimero koji stalno ponavlja „nepravda, pa to ti je“**, ali da mene ne bi slušali i da ja ne bih nekog navodio na pogrešan sud, mislim da malo stida pred Andrićem nikom nije suvišno.
Da li ćemo shvatiti, da ovo što preživljavamo, nije više moderno i da apatija koju su nam na vrat natovarili duhovi prošlosti, mora da nestane. Narod, a prvenstveno omladina, mora razumjeti sebe iznutra, mora imati pravo pitanje, mora se boriti za odgovore, a ne gledati kako da se zvuče u dupe nekom „direktoru, gazdi, mufljuzu sa vlasti“, jer previše vremena provedenog u rektalnom kanalu nije ni malo higijenski. Svojim ironičnim gestom, ne mogu previše da pomognem ljudima da shvate, al bar mogu da im postavim pravo pitanje koje će ih odvesti do odgovora. malo razmišljanja nije škodivo. Znam isto tako da se mnogima ne sviđa retorika koju primjenjujem, ali nek mi nabroje tri razloga zbog čega ne treba ovako da se priča, a da ti razlozi nisu dogmatske i političke prirode, ja ću sam sebe demantovati u sledećem blogu i izvinuti se svim žgadijama i mediokritetima koji truju mozak mladom čovjeku danas. Dakle, ćutanje je takođe turbo folk.
Čovjek današnjice treba da bude temeljan, prvenstveno akcenat staviti na omladinu, koja je zadovoljena sa blic informacijama što ih pronalaze na internetu. Koliko mladih danas ustvari čita knjige, odlazi u biblioteku, a da ne govorim kupuje knjige. To jasno govori ustvari o podataku koliki se tiraži štampaju. Sve se svelo na minimum, a sve opstaje zbog pojedinih ljubitelja knjige koji su ustvari žigosani u društvu. Ovdje važi pravilo „budi pametan, ostani glup“ i to se romantično pominje u svakodnevnici i biva grafit na ulicama jednako kao posprdni stereotip za bezbrigu i blagostanje. Samo kod nas se glupost smatra prestižom. Samo glupost u ovoj zemlji ima budućnost i ta takva budućnost na žalost svih nas, pobjeđuje. Dogmate, sofisti i crkvenjaci nas uče da se ne bacamo kamenjem na neljude, samim tim da skrušeno i hrišćanski ćutimo. Još imaju muda da to kažu nonšalantno i dovoljno ironično kao da prete ljudima da će ih stići nekakva kazna sa nebesa. Političari, koje je izabrao ovaj glupi narod, kažu u oči svima, citiram jednog izbezumljenog lokal-politikanta; „da oni nemaju potrebu da nekom pomažu i da uviđaju kvalitete u društvu, te da svako treba da se bori samo za sebe“. Ta posesivna apatija kada se zauzme busija ima svoj odgovor. Ljudi treba da odgovore odlučno „Borićemo se svim sredstvima protiv vas, baš kao što se vi borite protiv sopstvenog naroda, a to neće isključivati sve poznate oblike borbe“. E takav odgovor treba da bude još jedared, pa da se vide junaci u muci i da se konačno izvuku zaključci ove tiranije koja traje hladnom i ljigavom retorikom vladanja žgadije. Svaki rat je veliko zlo, ali samo nečasan mir je veće zlo od rata za pravu ideju. Rat je turbo folk, a samo melanholija nad tiranisanim umom je gora od tog zla.
Da se ovo ne bi pretvorilo u manifest jednoj revoluciji, postaviću još jedno pitanje koje ćete mi odgovoriti u budućnosti. Ne, nećete vi meni odgovarati već sebi, jer svi koji se ne pitaju ovo pitanje su obične budale koji i ne zaslužuju promjenu. Dakle svi oni koji se ni malo u sebi ne pitaju to pitanje nemaju pravo da znaju odgovor i talog su vremena. Iskreno se nadam da će, kada dođe vrijeme za to, ta gospoda da budu u manjini. Pitanje glasi: Da li ste spremni da svojoj djeci stvorite prostor da razmišljaju o budućnosti?
Sve odgovore šaljite na adresu savjesti, jer vremena je malo da stane u vaš život. Život naš je izgubljen u vihoru poraza koji smo prihvatili. Razmislite o onima koji dolaze, da ih ne snađe ista sudbina i ne dočekaju oni isti mrtvaci prošlosti koji su, vama/nama, upropastili život. Prošlost je turbo folk, budućnost je malo teža, ali korisnija nota u vremenu koje dolazi. Razmišljajte o tome, možda vaša djeca imaju afinitete da čitaju knjige, a na vama je da im to dozvolite i ne ubijete ih u pojam kao što su vas utamanili vaši očevi.
Dozvolite svom djetetu da se izbori za sebe, kada već vi niste mogli da se izborite za njega. Dozvolite da uzme stvar u svoje ruke, kad ste vi ostali bez ruku. Dopustite mu da misli i ne govorite mu šta treba da radi i koga da sluša. Pustite vaše djete da odraste, kad već vi niste dorasli da se nosite sa problemima svojim. Pustite da i vaše dijete sutra ima svoje dijete, a ne igračku kako ste vi zamišljali njega. Dozvolite da se dogodi revolucija u vašem djetetu jer vaše su se ubuđale u poltronisanju. Dopustite sebi malo odmora, jer od vas više niko ne može naučiti ništa. I ono što je najbitnije, dostojanstveno umirite, da vas ne kunu rođena djeca što ste im upropastili život svojim bezgraničnim vladanjem i trulim autoritetom.
*Naslov zbirke poezije Branka Miljkovića.
**Popularni animirani film