Hajmo sponzoruše, stigli bauštelci.
Kuda plovi ovaj brod? Budimo realni, sretno vam gore sutra. Ako pogledamo u retrovizor, od kolijevke pa do groba najljepše je postdejtonsko doba. Šta znam, došla je struja, ponovo smo počeli da jedemo južno voće, ljudi su počeli da dobivaju prve plate i sve je nekako bilo optimistično, puno života. Mislim, sve je bilo dobro dok nisu izmislili recesiju. A recesija ti je ono kad ti se ne slavi nova godina jer znaš da će naredna biti šugavija od prethodne i jedino što te čeka veće u narednoj godini je minus na banci, jer su one danas jedino „velikodušne“. Blago onome kome se svijet vrti oko one „bezobrazne stvari“ a ne oko novca. I meni je eto dupe zinulo za parama, ne znam šta ima tu sporno i neobično. San snova svakoga balkanca je da se uda za poluživog „švabu“ ili „švabicu“ sa debelim štekom u banci, koji će u neka doba kao u sapunicama sasvim nesretnim slučajem da se strmopiči niz stepenice ili padne sa konja. Meni se malkice kaki od toga. Uvijek mi naumpadne Bukowski: „Oni su se smijali meni što sam drugačiji, a ja sam se smjao njima zato što su svi isti“. A meni eto baš neki dan prahnulo da odem u Rusiju. Pričao mi prijatelj o životu u Lipetsku, malenom ruskom gradiću koji uopšte nije malen pošto je ruski. Zamislite, hljeb oko 0,40KM , mlijeko 0,60KM, prosječna plata oko 800,00 KM. Logički sagledano, ti promrzli pijani Rusi imaju 250% veću kupovnu moć od nas. Jedino im je tehnika skuplja. To i nije tako crno, ne kupuje se laptop svaki dan, za razliku od hljeba. Da sam kojim slučajem faca kao Gerard Depardieu prihvatio bih Putinovu pruženu ruku. A bilo bi i bezobrazno da čovjeku ruka ostane u zraku. Jugoslavija još nije umrla, samo je emigrirala u Rusiju. Ne volim baš decembar i januar jer dođu dijasporci pa prave gužve u saobraćaju i po kafanama. A da vam ne pričam koliko mi se kaki od njihove priče. Ima tu pomalo i humora, ono kad ih u kafani pogodi pjesma a njih stid dignuti ruke jer imaju žuljeve na šakama. A da se primijetiti i da su tako divan nepar. Jedno od partnera je prezgodno da svršiš, a drugo ružno i debelo, obično ono što ima „papire“. Što bi rekla pokojna Pajčinovka: „Ma sve je ovo… Amerika“. Gluho i daleko bilo.
No, ne bih da se žalim. Popijem xanax, kupim novine i naručim kafu, pa kud puklo da puklo. Divno je imati i svo vrijeme svijeta rezervisano samo za besjedu.
I još jednom, sretnom vam gore sutra :*