Danas se u celom svetu obeležava 25. novembar, Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Danas se u celom svetu, koliko sam mogao da vidim, iz nekog razloga to obeležava narandžastom bojom. Zašto narandžastom bojom? Još nije toliko alarmantno stanje da pređe u „code red“ sve sa spremnim prstom na dugmetu vrućeg telefona sigurne kuće? E pa prevarili ste se, već odavno je red samo bez ikakvog koda, časti i ponašanja, da neko obrati pažnju šta se dešava u stvarnosti. Mnogi će reći:“ Šta ti znaš da pričaš o tome?“ Na šta ja sa sigurnošču mogu odgovoriti da sam ja kompetentniji da pričam o tome nego Miroslav Lazanski o stanju u Republici Srpskoj i izdajama koje se spremaju. Zašto sam ja kompetentniji? Zato što je on plaćen da to radi, a ja ovo radim pokušavajući da pokažem istinu. Iz razloga što sam ja osuđeni nasilnik nad ženama. Tačnije rečeno nad jednom ženom, ako to možemo nazvati tim imenom. Da, vidite da je tačno i dalje nastavljam da vređam kao što ću da nastavim i da pišem i da pričam. Za isti zločin ne mogu biti dva puta osuđivan. Pošto sam vam dokazao da sam kompetentan da govorim o današnjem prazniku, hm možda malo ružno reći praznik pošto baš i nije nešto što bi se praznovalo. Glupo je reći i manifestacija, mada ima elemenata manifestacije sa ovim narandžastim trakicama i svetlima po građevinama gradova. Najbolje je to nazvati pravim imenom, bljutava predstava licemernog društva. Mnogim će ženama, već do ovog dela teksta udariti krv u glavu i optužiti me za šovinizam, polnu netrpeljivost, rasizam, fašizam i komunizam. Naravno, pod uslovom da ovo uopšte neko i bude čitao. Mnoge koje to urade će pogrešiti zato što nisu sačekale kraj teksta, pa onda počele sa svojim osudama. Ispričaću vam jednu priču, istinitu priču, jednu od mnogih priča koje se stalno dešavaju u našem društvu. Ona počinje kao i svaka obična priča:
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Rešio jednog dana jedan muškarac da napusti toplo porodično gnezdo i da se razvede od svoje životne saputnice. Ali avaj, ne bi baš to tako lako. Na kraju odluči da ostavi sve kako jeste, da ćuti, trpi i nastavi da bude poslušan. Što bi neko sebi priuštio takav mazohizam, upitaće neko. Za sve radoznale ja ću odgovoriti umesto njega. Odluči se on na to zbog dečice koju puno voli i što ga bi sramota zbog njegove sebičnosti koja ga u jednom trenutku obuze. U trenutku kada je razmišljao da samo malo sebi život učnini sretnijim. I kao što svaka priča ne bi bila priča da se u nju ne umeša zla veštica i u njegovu se umeša. I to ne jedna nego čak dve. Eto opet vređam! Kako sam ja odvratan i nasilan tip. Usled jedne žestoke svađe, a bilo ih je svakodnevno u izobilju, reši taj muškarac da napustim stan iz razloga da dečica ne bi više slušala svađu i vređanja. Svađa bi obostrana, ali samo jedna strana je vređala. Polovina koja je to radila bi ona lepša polovina. Da ne bih sada zalazio u domen „Kurira“, „Informera“ i ostale stručne literature malo ću skratiti priču. Kada se vrati nazad u toplo porodično gnezdo, zapljusnu ga tamo promaja samoće. Stan je bio prazan. Pokušavajući da dobije odgovor samo na jedno pitanje, koje je glasilo kada će se njegova dečica vratiti kući, dobi odgovor: „NIKAD“. Na to muškarac polude pa i on, ružnija polovina, poče da vređa preko sms poruka. Je l’ da da je zaplet kao na „Farmi“? Ako, makar će mi se tekst više čitati. Možda čak postanem i poznat. Ipak je ovo brdoviti Balkan koga nastanjuju seljaci. Osvanu i novi dan a muškarac bi obavešten da će po njega doći „momčine u plavom“, da ga vode kod sudije za prekršaje pošto je prijavljen za nasilje u porodici. Upita on, iskreno se radujući tom trenutku pošto mu bi njenih laži više preko glave, da li može sam da ode do sudije u zakazano vreme (iz ljubavi prema svojoj domovini hteo je da uštedi novac za benzin koji plaćaju poreski obveznici, jes’ da golf malo troši, ali bolje štediša nego radiša je uvek bio dobar moto.) dobi dozvolu od „momčina u plavom“. Pojavi se on tako u zgradi višegradskog suda, gde ga dočekaše iznenađena lica pitanjem zašto je on uopšte i došao tu i da se to neko sa njim grubo našalio. Pa gde će njega neko da prijavi za nešto. Jedino što je imao sa zakonom do tog trenutka su bile dve kazne za brzu vožnju. Jednom je žmario 60 km/h , a drugi put je stvarno prekardašio i jurcao čak 70 km/h. Skupi on ramena i ispriča kako je bilo, ali one se nisu dale umoliti pa ga vratiše kući. Nazva on opet stanicu bezbednosti u Višegradu i opet ga obavestiše da sedi u sudu i čeka. Opet se službenice iznenadiše kada ga videše kako tvrdoglavo i uporno sedi na klupi i čeka. Na kraju ga prozvaše, a sudija poče da se ponaša prema njemu kao da je najveći psihopata i zločinac. Gledao je on u filmovima i serijama da postoji pretpostavka da: „Niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno!“, međutim to izgleda ne važi u Republici Srpskoj. Verovatno je to po anglosaksonskom pravu, dok smo mi još ili na Dušanovom zakoniku ili na nekim zakonima preostalim još od Osmanlija, kada je presuđivano po kratkom postupku. Ne prepade se on ni za svoje prste, a ni za šaku, ali mu bi neprijatno što se neko tako ophodi prema njemu. Ni to ne bi dovoljno pa još sudija poče i da ga vređa vezano za njegovu platu i profesiju. Sve je on stoički podnosio ne želeći da bude bezobrazan na tako važnom mestu, u hramu istine i pravde. Slušajući optužnicu koju sudija poče da čita i koja se odnosila na njega, on pomisli da su ga uspavali i tako omamljenog preneli u Hag gde mu se sudi za zločine protiv čovečnosti. Možda optužnica i nije bila toliko dugačka koliko se njemu učini u tom trenutku. Možda se optužnica činila dugačkom samo zbog sricanja i zamuckivanja sudije dok se borio junački sa slovima i rečima. „Kako se izjašnjavate?“ Upita on sa olakšanjem, jer više nije morao da čita. „Za slanje uvredljivih poruka sam kriv, a to da sam je tukao kacigom i izbacivao iz kuće i ostale degutantne radnje, prvi put čujem“. Odgovori on. „A pa ne može to tako, ili priznaš sve ili ništa.“ Opet sudija mudro setova naivnog muškarca koji se prvi put nađe u sudnici. „Kako mogu da priznam nešto što nisam uradio, a kako mogu da kažem da nisam nešto uradio kada jesam?“ Bi nelogično našem klasičnom stripovskom antijunaku. „Može, može. Samo ti reci jesi li kriv ili nisi pa ćeš posle obrazložiti sve u detalje.“ I tako i bi. Pošto nije mogao da kaže da nešto nije uradio, prizna on krivicu zbog toga što jeste slao sms poruke uvređujućeg karaktera, a sve ostalo mu se nakalemi, kao Miroslav Lazanski na Republiku Srpsku. Naravno, pokušaj da objasni šta se događalo završi se sudijinim rečima: „Dosta si pričao, još ćeš me i rasplačeš ovde“. Izgleda da je sudija voleo da čita ljubavne romane od Harolda Robinsa. To jest voleo je da mu ih čitaju pošto čisto sumnjam da bi onakvim sricanjem ikada shvatio radnju romana. Tako naš antijunak bi osuđen za porodično nasilje koje nije učino, osim ako se i svađa ne računa u porodično nasilje. Ko zna, možda negde ima neki akt koji glasi:
„Ako žena pristupi svađi sa mužem u sebe, muž u nje je dužan da ostane pribran, smiren i da ništa ne progovara, inače sve što progovori može se uzeti protiv i biće uzeto protiv njega na sudu“.
Zbog ove i ko zna koliko još ovakvih priča, današnji dan je bezvredan. Možda se iz ovog teksta može zaključiti kako sam ja ženomrzac, ali to nije istina. I mene je rodila mama i ja imam ćerkicu i obe sam voleo i volim više nego samog sebe. Mišljenja sam da svaki muškarac kada podigne ruku na ženu i ne samo na ženu nego na bilo koga slabijeg od sebe više nije muškarac. Mišljenja sam da takve muškarce treba progoniti, ponižavati i kažnjavati do smrti. Ali sam i mišljenja da su žene, koje koriste termin „nasilje u porodici“ radi osvete, ista vrsta šljama kao i ovi pre navedeni. Takođe sam mišljenja da treba da se sprovede referendum oko sudstva, ali prvo u Republici Srpskoj, jer da to radi kako treba ovaj iz Višegrada ne bi bio ni kinološkli sudija, a ne da on donosi pravdu. Današnji dan neće ništa promeniti osim što će sujetne i osvetoljubive žene dobiti krila (ne ona iz uložaka). Boijm se ako ovako nastavite da ih štitite da će biti kao i sa kitovima, belim nosorozima i medvedima. Od svih tih sisara jedino preostaše pijavice i volovi. Žene koje su stvarno maltretirane i koje polomiše od batina one to ne smeju ni da prijave od straha. Te žene će i danas ostati neme pa sve da im uključite reflektor sa znakom Batmana na njemu i okrenete prema nebu, umesto narandžastog svetla.