I prođe dugo očekivana “posebna” sednica Narodne skupštine Republike Srpske. Nije nikome od njih trebala “posebna” sednica, potrebnije je njima da se vrate u “posebna” odelenja osnovnih škola diljem “SrBske naše”. Osim što se na sednici veoma često moglo čuti “došo”, “pošo”, “reko”, “kazo” i licemernih priča o tome kako treba poštovati instituciju u kojoj se nalaze , ničega više tu ne beše. Pardon, da bila su tu još lepa i skupocena odela ispod kojih su visile kravate sa zadriglih izraslina na mestu gde bi trebao da se nalazi vrat. Postala je praksa u “SrBskoj našoj” da se najveće neznalice i glupani kriju iza lepih odela. Proda čovek kravu pa kupi odelo i odjednom se oseća kulturniji, obrazovaniji i važniji. Ne zna on da odelo ne može da sakrije beli seljački stomak, a da kravata ne može da sakrije neosunčano mesto koje su pokrivale bretele od znojavih i prljavih potkošulja. Pokriti može, ali sakriti ne može. To seljačko prosto isijava iz njih šireći se oko njihovih bezvratih telesina kao aura.
Izgleda da je danas najvažnije biti lepo obučen, uredno ošišan i obrijan. Eventualno mogu da se nose dva modela bradica, ona što vam ide oko usta i zbog čega vam usta liče na ženski polni organ okrenut naopako ili drugi model tzv. Končita Vurst uredno šticovana brada sa obrijanim vratom. Na taj drugi model se naši političari retko odlučuju iz opravdanih razloga. Uz to na sva zvona pričati o svom patriJotizmu i ljubavi prema otadžbini, poštenju i poštovanju institucija Republike SrBske, a onda nakon završetka EPP-a i akumulacije bonusa za naredne izbore od ovih koji nemaju sreće (čitaj novca) da kupe odela nego su i dalje u pocepanim i prljavim potkošuljama , lepo sednu u svoje automobile sa zatamnjenim staklima i vrate se udobnoj svakodnevnici svojih života.
Mogu oni da koračaju po skupocenim tepisima, ali blato koje su doneli sa sobom iz svojih zavičaja će uvek za njima ostavljati lako vidljiv trag. Mogu oni da kupuju skupocene parfeme i u njima se kupaju koliko hoće, ali smrad seljaštva će uvek biti jači.
Iskreno me interesuje da li je nekome, nekada od svih njih ikada palo na pamet da iz patriotskih razloga, ljubavi prema državi i poštovanju institucija možda predloži da im se smanje prihodi prema platnim razredima i nivou obrazovanja. Da (ne) rade svoj posao za prosečnu platu od 850,00 KM ili i manje s obzirom na bogatstvo rečnika, način čitanja i izražavanja možda im plate ne bi prelazile zagarantovani minimalac. Samo u našoj skupštini pojam alhemičar se tretira kao uvreda. Verovatno taj uvaženi poslanik koji se žalio i ne zna značenje pojma. Možda onda ne bi bilo ovih “papaka” jer čovek što manje ima sve mu je manje potrebno. Možda onda ne bi bilo ni zavere “Skrojeni kaput” ili “Šio mi ga Đuro”, već sam zaboravio kako ju je nazvala naša premijerka. Da nije izjavila kako je nevina pomislio bih da ju je opalio najveći neprijatelj srBstva, promaja.
Međutim jutros pročitah izjavu našeg predCjedinka koja vrati tračak nade u bolje sutra. Izjavi on da su Srbi navikli da žive u izolaciji i da mi i naša crkva znamo da u Republici Srpskoj živi milion i 300.000 Srba i da imamo na raspolaganju, uz sve što nam je Bog dao, 1.290.000 hektara obradive zemlje, što je skoro hektar po glavi stanovnika. Pa ja nisam znao koliko nas ima i na kolikoj teritoriji živimo, ali znam da računam. Izgleda da naš predCjednik u računicu nije ubrojao ono što je od Božije donacije otuđeno što od iste ove crkve koja sve zna, što od naših političara. Kada se to ukalkuliše u jednačinu jedva da ostane za stotinjak kvadrata po Srbinu.
Malo li je !
“A, stalno jaučemo kako nam ne ide”, reče naš mudri predCjednik.
Nego je li ja mogu ikako da odmah dobijem taj svoj komad zemlje i da mi je ogradite električnom “čobanicom”. Ja bih da se ogradim od svega ovoga i da počnem da živim u prirodnom srBskom staništu, izolaciji.