Ništa više ovde nije dovoljno život. Ni osmejak žene u prolazu, žamor dece, šumorenje lišća mladih topola, boje u smiraju dana. Noću, kada teskoba navali svom silinom – utehe nema. Ne pomaže ni sezonsko sniženje ljubavi. Tucam se sa devojkom koju sam upoznao na netu. Šuplji dodiri golih tela bole kao kretanje kamena iz bubrega, a tečnost izlivena na posteljini samo je sentimentalna erozija dva bića.
Šumske požare je moguće ugasiti, za razliku od ljudskih. A, ipak, sve moje vatre su odavno zgasle i sada postoje samo u rečima koje pišem. Oblačim se i pognute glave napuštam njen stan, posle još jednog poraza. Patriotski delim sudbinu svoje zemlje – nezaustavljivim procesom propadanja. Smrt usled gojaznosti, bojaznosti, restriktivnih mera sa TV-a, gebelsovskih poruka. Tehnokratski danak u krvi. Nevidljiv.
Frižider mi je prepun sećanja na hranu, a koža i dalje miriše na morsku so iz dvehiljadeprve. Majka neumorno i ove godine kači iznad vrata ivandanjsko cveće – bezuspešno. Njegova lepota traje svega nekoliko dana, kao ljubav današnjice. Lajk, srce. blok. Ne okreći se, mama. Pregršt sećanja ubija podmuklije od snajperskog metka. U ovakvoj sadašnjici ne želim biti ničija preteča. Vrli novi net.
Ne ulazim u tunel jer na kraju svakog na nas čeka streljački vod. Nije prozvan i V-3, prozvani smo svi mi. Ali, ne vidimo. Najveći uspeh fašizma je taj što se sakrio pod okrilje demokratije – koja nikada suštinski nije ni začeta. Svet je isti zato što revolucija ne postoji. Postoji samo sećanje na nešto što se nije dogodilo. Sve što pojedem unutar sebe, proganja me kao noćna mora. Moram da pišem kako bih preživeo samoću odluke da se više ne sećam života.