ČIN PRVI
– Kakve to tako važne i dobre vesti imate da mi saopštite.
– Vidim ja da je jedino dobro to da sam se dobro zajeb'o što sam se vama okružio.
– Ako me u ovo doba zovete da dolazim na sastanak zbog neke gluposti, dobro ću vas ja sve oterati i raseliti po goletima Teslića i Drvara.
– Iz pećine mi nos promoliti nećete. Nervozno procedi kroz zube, krupna i glavato ljuta muška figura, dok je skidao sprčeni kaput sa svojih širokih, težačkih, leđa smeštajući se u „teško udubnu“ kožnu fotelju postavljenu tako da bude u centru pažnje.
Sitne oči prisutnih zurile su uplašeno u harizmatičnu figuru vođe, samo je mali Radojičić zurio zbunjeno. Kao da mu nije bilo jasno kako se toliki čovek uvukao u kaput konfekcijskog broja Nikole Špirića. Uvek je Radojičić morao na svoju ruku i uvek je bio buntovan. Što je najgore bio je buntovnik bez razloga. Čak i sada, kada su svi bili prepadnuti, on je bio zbunjen. Jednostavno je morao da se razlikuje pa to ti je. Svi su zbog njegovog buntovništva pomalo prezali od njega. Nisu hteli da mu se zamere, jer ako se njemu zamerite e onda ste ga „ugasili“. Odmah počne da se buni i više ni reč ne progovara. Još je ćutao od prošli put kada su mu se zamerili. Uopšte nije učestvovao u konstruktivnim razgovorima, jer je dosledno se držao svojih principa i bunta. Držao se i ćutao. Navikli se već svi na njega i dobro paze da ga ne naljute, ali uvek nekome nešto izleti zbog čega bi Radojičić počinjao da ćuti u svom buntu i nezadovoljstvu. Puno su oni voleli Radojičića i jedino ih je brinulo to što bi ovaj toliko ćutao da čak ne bi rekao ni da je gladan.
– Verujte ne bi vas mi uznemiravali u ovo doba.
– Znamo da sad treba da počne dnevnik na RTRS -u i da vam je jedina satisfakcija posle napornih državničkih poslova gledanje priloga kojim veličaju vaš lik i delo, naravno odmah posle satisfakcije da se žrtvujete za našu Republiku Srpsku.
– Došli smo do neverovatnog otkrića. Nastavi umiljato svojim škipavim glasom premijerka, koji je više zvučao kao nepodmazana šarka vrata na autobuskoj stanici nego umiljato. Glasom koji je ponavljao reči i „lupao“ više nego „leptir“ vrata kafana iz kaubojskih filmova.
– Reci više šta je!
– Ne okolišaj kao poplava oko Sarajeva, nego udri u sred. Govoreći ljutito prošara pogledom kroz prostoriju i zaustavi ga na Nikoli. Ovaj samo ustrepta svojim sitnim okicama i čas posla nađe se u nekom poslu prelistavajući materijale dok je značajno klimao glavom dajući važnost tome što radi. Sve samo da izbegne ljutiti pogled svoga predsednika.
– Defakto smo manje zaduženi nego Amerika! Pobedonosno zaškriputa premijerka svojim umiljatim glasićem, dok joj se osmeh razvlačio oko glave. I sva sreća da postoje uši inače bi joj se osmeh omotao oko glave i usne bi joj se susrele sa njenim. Ovako se proklete uši isprečiše na putu da osmeh pređe u poljubac i premijerka i dalje ostade uskraćena osećaja prvog poljupca.
– Aman ženo što mi to pričaš na američkom?
– Zar na mom dvoru da se priča američkim! Razjedi se još više predsednik.
– Pa, pa pa. Poče da muca uplašena premijerka.
– Ovo nije na američkom, znate ne postoji prevod za Amerika na naš jezik. Poče da se pravda premijerka, dok joj osmeh poče da se povlači na početne položaje.
– Kako ne postoji? Još ljuće zaurla predsednik.
– Kakav si ti profesor američkog kada ne možeš da nađeš adekvatnu reč da se prevede Amerika na naš lepi i plemeniti jezik?
– Nikakav, eto kakav.
– Džaba te onomad poslah tamo da usavršavaš jezik o trošku svetine, pardon naroda.
– Bošnjaci su do sada i to preveli na njihov jezik, a vi ni za to niste sposobni.
– Koliko do ujutro hoću da me čekaju na stolu predlozi reči i da ja lično izaberem.
– U mnogim oblastima sam doprineo našoj Srpskoj, jedino još u jeziku nisam, osim ako se ne računaju svinjski, teleći i jagnjeći. Šeretski pokuša da se našali predsednik sa svojom svitom, ali ni na trenutak ne skidajući ljuto lice sa repertoara.
– Ajd’ da čujem kako ste to otkrili.
– I požurite sa izlaganjem, nešto ogladneh od ovih jezika.
– Pa vidite samo nam se javilo.
– Defakto smo Ja i Špire listali nešto po internetu i naletimo na podatak da bi Americi trebalo šesnaest meseci da ne isplaćuje plate da bi otplatili dug.
– Onda naš mudri Špire otvori kalkulator iz start menija i sračuna da bi nama trebalo svega četiri meseca za isto to.
– Po Špirićevoj matematici, kada se sabere dva i dva, podeli na tri, pomnoži sa nama i dopiše još šest nula i ako ne ukalkulišemo SNSD na dodatnu vrednost, dobije se da smo dužni manje od Amerike, pošto njima treba šesnaest meseci, a nama svega četiri. U dahu izgovori premijerka, dok joj se ispod plavog čuperka poče da pojavljuje ponovo onaj stidljivi osmeh koji je na njenom ogrubelom licu izgledao čudno. Više jezivo. Nekako je podsećala na Mortišu Adams u trenucima sreće.
– Je l’ to istina Špiriću? Upita predsednik, dok je zamišljeno gledao u čašu sa viskijem i u kojoj je kružnim pokretima ruke pravio male oscilatorne talase od viskija.
– Khm! Značajnim „kašljucom“ Špre nagovesti da će reći nešto „pametno“ i „važno“.
– Da moj šahu, moj kralju.
– U stvari, tope moj! Pošto je kralj nemerljivo slabiji i može da se kreće samo jedno polje, dok vi kao furija se krećete na sve strane.
– Jeste li rekli kome o ovome? Upita predsednik, dok mu se ideja caklila u očima.
– Poslali smo E-mail predsedniku Srbije.
– Znate, bliže im se izbori pa smo pomislili da mogu to da iskoriste u kampanji.
– OOO glupaci!!
– OOO idioti sitnooki!!!
– Poslaću vam ja ta sprčena i koščata tela u crnim vrećama predsedniku Srbije, čisto da ne zaboravi zanat. Vrisnu ljutito predsednik, dok je sadžaj čaše pretio da će iz oscilatornih kružića preći u cunami.
– Ali, ali …
– Šta ali, šta mucaš tu na „Ć“!
– Nemoj da me više nerviraš i guraš to „Ć“ umesto „Č“!
– Mi smo Srbi kod nas je sve tvrdo, nema kod nas „Ć“!
– Jesi li me razumeo?
– Odmah da si to „Ć“ zamenio sa „Č“!
– Još treba opozicija da me optuži da smo meki. Pocrveni u licu od muke predsednik. Jedva drhtavom rukom otpi gutljaj viskija iz čaše. Kako to učini kao da se malo pribra.
– Ali dragi moj šahu, ovaj tope. Nastavi Špire.
– Znate predsednik Srbije ne uključuje kompjuterski monitor.
– Kako mi lično reče, misli da zidovi njegovog kabineta imaju oči, pa neće da uključuje monitor da ne bi drugi saznali kakve on mailove dobija.
– A još uvek nije uspeo da sa stopostotnom tačnošću čita sa isključenog monitora.
– Tako da se ne morate o tome brinuti.
– Od sada za svaki korak mene lično da pitate.
– Nemate vi šta da razmišljate, samo se moja reč pika.
– Ako već moje reči ne pikaju ovi izdajnici iz opozicije vi ima da ih pikate inače ću vas sve ispikati nogom u ta koštunjava dupeta.
– Sve osim Tegeltije naravno, pošto njegovo nije tako koštunjavo i anoreksično.
– Odmah da ste mi sazvali ove moje sa RTRS- a da se nacrtaju ovde za pet minuta.
– Odmah ćemo to da objavimo.
– A u najvećoj tajnosti sprovodimo plan koj će da obraduje naše birače, ovaj građane.
– Špiriću! Brecnu se predsednik na Špireta, a ovome kolena klecnuše od straha.
– Kažite svetli kralju, ovaj tope.
– Imaju li zidovi u ovom kabinetu oči? Iznenadi on pitanjem Špireta.
– Nemaju dragi šahu, ovaj tope.
– Sigurni smo kao naše investicije u Švajcarskoj. Odgovori Špire, trljajuČi dlanove.
– Slušajte me dobro!
– Plan je sledeći. Za svaki slučaj, tihim glasom nastavi predsednik.
– Počećemo da vraćamo naš dug. Polu zavereničkim, a drugom polovinom svečanim tonom objavi predsednik.
– Neće mene više izdajnička opozicija da optužuje kako smo dva puta više zaduženi od Bosne.
– Da građani ne bi osetili nestašicu, radićemo to u fazama.
– Prvo plate neće dobijati radnici fabrika kao što su „Alumina“, „Birač“ i slične.
– Tu uvrstiti i rudare.
– S obzirom na veličinu njihovih plata ta obustava će u njihovom slučaju morati biti između sedam meseci i godinu dana.
– Druga faza je zdravstvo.
– Njima obustaviti plate četiri meseca.
– Treća faza prosveta.
– Njima je potrebno obustaviti plate na četiri meseca, ali pošto miliciji nećemo obustavljati, jer oni su naša sigurnost, možemo prosveti produžiti još koji mesec.
– Prosveta je to!
– Oni najviše mogu da trpe, a da se ne bune.
– Četvrta faza smo mi.
– Nama obustaviti plate na sedam dana, pošto je nama potrebno toliko da odvojimo od plata za željeni iznos.
– Ranka neka dođe na jedno skupštinsko zasedanje i neka se malo valja na mekanom tepihu dok je obezbeđenje iznosi, tako će imati pokriće da sindikat nešto radi. Tako ćemo izbeći i štrajkove nezadovoljnih radnika.
– Uz moj plan ima da izađemo iz zaduženja do kraja limburga meseca.
– Taman za svetog Makarija, pa da na tu veliku svetkovinu izađemo sa podatkom da smo kao Finska pred svetinu, pardon glasače, hoću reći narod. Završi zadovoljno predsednik izlaganje svog plana. Sve sa polu podignutim polu anfasom zagledanim u daljinu. Izgledao je nestvarno, božanski u tom trenutku. Više kao bista nekog poluboga sa Olimpa. Špiretu pođe suza iz oka, dok premijerka pokušavajući da nešto kaže poče da proizvodi škriputave tonove iz kojih se razazna samo jedno „defakto“. Počeše da ga tapšu po širokim leđima i da ga svi u glas hvale. Čak i Radojičić ne mogaše da izdrži pa i on progovori. Odjednom se Špire ukipi. Poče da menja boje, a okice mu se još više uvukoše u očne duplje. Primeti to predsednik i prostreli ga upitnim pogledom.
– Ima jedan mali problem, ooo šahu moj, tope moj. Zavapi Špire.
– Koji? Baksuze jedan matori!
– Pa kako ćemo opoziciji da obustavimo plate na sedam dana?
– Ima da nas razapnu po novinama i onoj izdajničkoj televizijskoj kući čije ime ne smemo da spominjemo. Snuždeno će Špire.
– E moj Špire, ti kao da si od juče.
– Opoziciji ćemo reći da te pare dajemo RTRS-u zbog loše naplate pretplate.
– Da mi moramo da im pomognemo pošto je to naša nacionalna televizija. Smeškao se predsednik govoreći.
– Pa oni nikada neće dati pare za RTRS. Zbunjeno će Špire.
– Hoće, hoće.
– Vidiš kako ga sada lepo i uredno plaćaju.
– Svaki dan nas napadaju i optužuju.
– Svaki dan nam prizivaju zatvor, gluvo i daleko bilo. Pljuc, pljuc, pljuc!
– Napadaju i RTRS, ali kada si ih čuo da su pomenuli akciju građanske neposlušnosti da se prekine plaćanje RTRS- u.
– Nikada!
– Doći će jednom i oni na vlast pa će im isti taj RTRS itekako trebati. Izgovorivši to predsednik grohotom se nasmeja i umalo se ne zagrcnu gutljajem viskija.
ČIN DRUGI
Bezvoljne i gladne horde zombija hode gradovima diljem Republike Srpske, mantrajući tihim, gladnim glasovima „DODIK“, „DODIK“, „REPUBLIKA SRPSKA“, „SRPSTVO“, „MILE“, „MILE“….