Držiš li rode?
Držim, držim no bodu se ovi kesteni pod nogama, kud ih ne podkresaše još malo.
Ne navijaj na svoju stranu, uteče rijeka, izli se, pade kruna!
Drž ti, ovo sve nešto oblo i đe ti ovde vidiš rijeku?
Eto ti je tu, ide po sred srede.
Pa đe voda u rijeci? Jaka mi neka rijeka. Ovo neka gapa, ja ne vidim ni vode ni mosta, ničeg što na rijeku liči.
Rijeka, kažem ti.
Biće to kakav potok, pa presušio. A i nisam ti ja za ove stvari.
Koje stvari, šta to pričaš?
Ma ovo sve, nisam ti ja naviko na grada.
Nisam ni ja, al sad kad sam ga se dočepo, vala niko me neoćera.
Ma, kaki je ovo grad kad ga nas dva čuvamo i kad nema ništa više do nas. Još nam i ogradu stavili a crveno pred nosom. Svuđe vukovi, lavovi, tigrovi, međedi i svašta nešto oko njih a samo voji nas dva vola.
Nismo mi volovi, mi smo bikovi !
Mudonja je bik, al njega ne turiše vamo, već nas dva. Obrukaše nas brajko, vide nam repina, vide kolke su nam rogove nabili a muda niđe.
Ma ni ne trebaju nam, imamo krunu, nju ne vidiš, a vide je sva u cigli. Voj ti je i onako samo kruna važna. Vidiš da su svi podvili i repove i muda. Pritisla ih kruna.
Pa ona se jedina i vidi pored nas dva, a đe su druge stvari. Ovde svašta nešto fali. Jadan je ovaj grad. Čuo sam ja za njeg, al ne vako.
Nek si čuo šta si čuo i nek fali šta fali.
Kako neka, ma đe neka. Ne mogu brukat ni sebe, ni familiju a ni ovaj grad. A oni vuci sa Zmijanja ak me uvate, nema mi spasa. Joj, sve je ovo onaj jazo Davidov zakuvo.
Jazo dabome, i hvala mu brate. Nek i ja siđo u grad pa kako god.
Za konkurs