POETIČNO ISTRAŽIVANJE O TOME ŠTA SU ISTINE A ŠTA LAŽI O ZAPOSLENJU U KINI
(Uz zahvalnost svim kineskim prijateljima i Srbima kojima je Kina novi dom, nabrojanim i nenabrojanim)
Piše: Igor Aleksić
Kina mi je uvek delovala, mistično i daleko. Sedim na aerodromu “Nikola Tesla”. Pijem kafu sa sestrom, rođakama i ženom. Veliki srebrni kofer i laptop odlaze na dvomesečni put koji sam organizovao s poznanicima. Leti Hainan Erlajns. Proputovao sam dvadesetak zemalja sveta, u vremenima kad se nije moglo putovati. Najviše sam se vezao za Ameriku, Slovačku, Grčku. Mađarsku jer sam u njih najviše odlazio da bih se vratio kući. Bile su tu i Italija, Francuska, Češka, pa i egzotični Katar i Tunis, ali nisam video mnoge zemlje, ne onoliko njih koliko sam sanjao kao mlad, a od Azijskog kontinenta ne upoznah baš ništa. Dug je put.
Nisam previše zabrinut jer će me u Kini dočekati ljubazni ljudi, i naši i kineski.
Odlazim da čekiram prtljag. Prilazi mi prelepa Kineskinja, koja kaže da je menadžer Hainan Erlajnsa i moli me da se fotografišemo. Zašto da ne? Prvi sam putnik prvog, istorijskog direktnog leta Beograd – Peking, tako se srećno zalomilo.
Čuo sam da je reč o jednoj od najboljih svetskih avio kompanija, i radujem se putu.
Hrana je i u ekonomskoj klasi s Mišelinovim zvezdicama, a ako vam se pije čivas i to može. Dobijate specijalne čarape, četkicu za zube, stjuardese i stjuardi lete oko vas, pa imate utisak da ste zalutali u međuprostoru između ekonomske i prve klase. Kinezi gledaju na svaki detalj.
A onda sletite u Peking.
Ogroman aerodrom. Prostran, beskrajan. Vazduh od smoga gust da ga nožem možeš seći.
Malo ljudi govori engleski. Zato i Kina od malih nogu masovno uči engleskom decu, najzad se otvorila prema svetu. Pošto sve planira decenijama unapred, zna se da će veliki deo mladih govoriti engleski za dvadeset do trideset godina.
Bez automatskog prevodioca, instaliranog u mobilnom telefonu, rezervene spoljne baterije, i knjige Vesne Ristić “Govorimo kineski”, nemojte ni kretati.
Ako neko može da vas sačeka, zamolite da vas susretne na prvom aerodromu, govorim o situacijama ako imate maršrutu od dva-tri povezana leta.
U Kini znanje engleskog u svakodnevnom životu malo vredi.
Ako ne govoriš kineski, ako ne znaš bar tri hiljade znakova kineskog pisma, život u Kini će ti reći da si nepismen. Na svakom koraku.
Zaustavljaćeš i na stotine ljudi u nekoj provinciji, ali niko neće znati engleski. U Pekingu je situacija nešto bolja, posle pola sata traženja, možda i slučajno naletite na nekoga ko zna engleski.
Možda na mangupa, koji poput “divljih” taksista u našoj prestonici pokušava da vas ubedi kako lokalni bespatni autobusi ne saobraćaju, pa baš njegovom kolegi treba da platite 100 evra od hale do hale?
Kinezi kažu da su lakoverni ljudi sami krivi za svoju lakovernost.
Navikao sam na strane zemlje, ali jedva se snalazim. Prolazim kontrole, dolazim do kapije za sledeći let.
Glasno pitam: “Govori li iko engleski?” Ton je gotovo molećiv. Stotinak ljudi se čudi.
Jedan momak odgovara: “Ja govorim srpski!”
Sitna žena nam objašnjava da je sledeći let za Džengdžou nije tu gde opušteno čekamo u neznanju, sedeći na lokaciji, odštampanoj i obeleženoj na papirnoj karti. Pita nas da li znamo španski, ah, taj španski usred daleke Kine… Mimikom i gestikulacijom nam pokazuje da smo promašili mesto i vreme. Kapija je promenjena i ulaz na let je premešten na kilometar-dva dalje.
Obojica trčimo. Koristiću drugačija imena od realnih, jer ljude nisam intervjuisao, nego sam turistički putovao.
Ivan je iz Vojvodine. Došao je posredstvom jednog poznatog menadžera, koji ga je prevario i ostavio na cedilu, pokazaće se nekoliko sati kasnije.
On je bucmast i veseo, i tužan. Jedan od onih koji jure za kineskim snom. Pokušava da studira ne baš mlad, i da zaradi najmanje 10.000 juana mesečno predajući engleski, što je više od hiljadu evra.
Kažem mu:
– Treba biti oprezan. Ne treba biti lakoveran. U Kini je novi zakon. Stranci sa govornih područja jedino mogu predavati engleski jezik legalno u Kini, rekli su mi mnogi prijatelji.
– Ne, ja verujem legendi od čoveka, ne bi Srbin Srbina prevario – odgovara bucamti Vojvođanin, koji je krenuo grlom u jagode.
– Dobro, želim ti svaku sreću! – odmahujem mu na ulasku za sledeći let.
Druga kompanija mnogo kasni, dobija se kikiriki i voda. Bleda senka Hainan Erlajnsa, pa kompaniji neću pominjati ime.
Slećemo u Džengdžou.
Mene čeka veseli i dobroćudni Kinez koji je studirao u inostranstvu. Poslao ga je moj poznanik.
Drži veliki karton na kojem je ispisano moje ime i prezime, čitkom latinicom. Pozdravljam ga a opažam bucamstog Vojvođanina kako unezvereno se okreće oko sebe na aerodromu u Džengdžouu.
– Šta je bilo? – interesujem se pomalo zabrinuto.
– Prevario me je onaj slatkorečivi menadžer-Srbin. Niko me nije dočekao. Možete li da me odvezete do centra?
– Znaš li kuda ideš?
– Ne. Ali ovde niko ne govori engleski.
Nije poneo mobilni s kreditom. Nije zapisao adresu. Kažem mu da u centru tek ne znaju engleski, ako sat vremena nije naleteo ni na jednu osobu koja govori engleski na aerodromu. Molim ga da se smiri i da uključi mozak.
Objašnjavam mu da kao nečiji gost zaista ne mogu voditi nekoga u goste, i to neznanca.
Otkriva da ima sa sobom samo 60 evra.
Molim veselog Kineza da pozove školu u kojoj bi trebalo da Vojvođanin radi. Reč je o nekom gradiću pored Džengdžoua. Kinezi su vrlo spretni. Preko zajedničkih prijatelja, kao detektiv, saznaje u roku od desetak minuta, ono što Vojvođanin nije znao sasvim sigurno. Kako se zove ta i ta škola u varoši kraj Džengdžoua. Obaveštava saputnikove domaćine da je stigao, i da je srpski menadžer iz Kine ostavio momka na cedilu. Oni obećavaju da će ga “pokupiti”. Tako je i bilo. Kinezi hoće da pomognu.
Posle dva meseca mogao bih da napišem knjigu o Kini.
Poznanik Mladen koji mi je bio domaćin, ostvario je kineski san. U Kini je već tri godine. Kaže da je voli. Da se navikao. U školi u kojoj radi je cenjen učitelj. Kineskinje misle da je lep. On misli da su Kineskinje najlepše žene na svetu. Od njega sam mnogo naučio o Kini.
Kina nisu zgrade. Kina su ljudi. Ono što se o Kini piše na Zapadu i kod nas često nije istina. Postoji nerazumevanje Kine, čija se duša mora učiti polako i na licu mesta.
Ako uđete u supermarket, videćete žive žabe kako čekaju da ih kupe za večeru, u ogromnom akvarijumu, osetićete čudne mirise, videćete povrće kojem ni ne znate ime.
Posle ćete jesti u restoranima u kojima se služe jela koja nikada niste probali.
Možda će vas ljudi na ulici sretati i “crkavati” od smeha.
Ne zamerite im, prvi put vide belca, i vi ste za njih veće čudo od kineskog zida.
No, kad vas zavole, od milošte će vam reći da su belci lepi ljudi, ali da ste malo debeli, ili malo matori s četrdeset. Kina je zemlja mladih ljudi i mnogih čuda.
U njoj važi da se komunicira direktno i veoma strpljivo. Da se bez pristojnosti i poštovanja zaista ne stiže daleko.
Da se jede za trpezom na kojoj je obilje, i na kojoj nije kulturno pojesti baš sve sa stola, što je ruku na srce i nemoguće kada ste gost. Iznose se mnoga jela i pića, za naš pojam previše. Tako iskazuju bogatstvo.
Kinezi su opasni pregovarači. Upamtite to.
No, očekuju od vas da imate takta i da shvatite da je Kina starija i veća i od Kineza i od Vas. Da se Kina ponaša i radi kao da ima svu večnost sveta.
Kada zaslužite poštovanje, sve će biti lakše.
Kinezi će vas pomalo držati na distanci kao strance, ali ukazaće vam svaku pomoć i počast.
I da, tačno je da se nekih večeri zvezde na nebu ne vide od smoga. Da se moraju nositi specijalne maske, kada je zagađenje veliko. Da je saobraćaj gust kao u mravinjaku, a haotičan kao u pčelinjaku. Da za pet sekundi možete poginuti ako ne obraćate pažnju.
No, moćna, velika Kina je birala između gladi i zagađenja, a već polako ali sigurno potiskuje zagađenje.
Glad je zamenila bezbrižna sitost većine ljudi, a ne samo povlašćene klase.
Kinezi su brižni ali veoma strogi roditelji. Ne priznaju ukidanje strogoće.
Za njih je Evropa egzotična. Ne mrze ni Ameriku. Naprotiv, misle da je to daleka, lepa zemlja. Većina njih kaže tako…
Običan kineski čovek je prostodušan i dobar.
Navikao je da mnogo radi i da malo traži. Ne znaju šta je lenjost i misle da su Evropljani pomalo razmaženi.
Zato, ako odlučite da se zaposlite u Kini, kao bucmasti Vojvođani koji je naivno pohrilio u daleku zemlju, da biste došli do stausa mojeg domaćina, koji sanja kineski san, spremite se na mnogo rada, na mnogo prilagođavanja, na mnogo čuđenja u zemlji čuda, i na kraju će sve biti u redu.
U raspletu priče, bucmastom saputniku s početka reportaže pomogli su Kinezi a ne srpski menadžer nastanjen u Kini, koji ga je poslao grlom u jagode hiljade i hiljade kilometara daleko od Vojvodine.
Kinezi su pomogli i mojem dobrom drugu iz mladosti koji je carinu napustio s pedeset, da bi radio u Mongoliji. Nedostaje mu kuća ali može da nahrani porodicu.
Zaboravite na gotovinu, poručuje moj sugrađanin, teško je otvoriti račun u banci, dobiti mobilnu karticu, ali normalno ćete funkcionisati jedino ako imate “Vi čet”, aplikaciju sličnu Fejsbuku. Njome se skoro sve plaća bezgotovinski, a s gotovinom ide teže.
U smislu tehnike, Kina liči na naučno-fantastični film.
Svi koji su se zaposlili u Kini, rekli su da se dokumenta moraju legalizovati, to znači verifikovati s nekoliko pečata Srbije, a jednostavni apostile pečat važi samo u Hong Kongu i Makau.
Svi uglas savetuju da se putnici-namernici pažljivo raspitaju, pripreme i ponesu dosta gotovine za početak.
I, eto… Krenuo sam kao turista koji se skoro zakleo da neće doneti nijednu priču, ali novinar je novinar. Do kraja.
Ova priča se rodila iz srca, kao komadić koji nedostaje a ostaje.
Upoznao sam kineske ljude koji su najćešće sa širokom dušom i tradicijom drevne civilizacije u očima i delima. To je istina zemlje u kojoj vozovi lete šinama, kao avioni, brzinom 330 km na čas krajem 2017. godine u kojoj sam šetao i upoznavao beskrajnu Kinu.
To je istina zemlje u kojoj je čovek i dalje najvažniji, ali se zločin kažnjava surovo, za evropske pojmove, pa zločina po ulicama skoro i da nema.
To je zemlja u kojoj se Srbija voli, i u kojoj je srpski pasoš prestižan koliko i američki.
Osim Džengdžoua, video sam i neke druge gradove. Nijedan spomenik. To je i najbolji plan jer sam u Kinu otišao da upoznam ljude i naravi. Da se oporavim od novinarstva i da se novinarstvo odmori od mene.
U povratku u Peking, pa u Beograd, opet niko nije znao engleski, a mangupi-taksisti su pokušavali da mi izvuku 200 evra do aerodroma, kao svakom naivnom turisti.
Doviknuli su mi:
– Nisi naivan, postao si pomalo Kinez!
Nema većeg komplimenta od Kineza.
Jedan inženjer-Kinez s britanskim naglaskom, odveo me je do stanice specijalnog autobusa. Posle 45 minuta naišao sam na nekoga u Pekingu ko govori engleski bolje od mene.
Želeo sam da ga častim. On se samo osmehnuo, odbio i mahnuo nestajući u reci ljudi, tako da posle više od dva meseca putovanja Kinom, shvatih da mi uopšte nije žao što nisam video kineski zid.
Istina je da su u Kini ljudi veći od kineskog zida.
(Fotografija: Igor Aleksić. Sva autorska prava na tekst i fotografiju zadržana)