(есеј о живљењу и умирању)
„Ако је закон неправедан, човек не само да има право да га не поштује, већ је и дужан да то учини.“ – Томас Џеферсон
Најстарије успомене које имам на реку Пек јесу црно-беле фотографије свог оца и његових пријатеља. Разголићени, мршави младићи, космати и дугих зулуфа. Неки од њих са цигаретом у устима. Крај младића стоје или леже девојке у једноставним, дводелним купаћим костимима, дугих, мокрих коса, благих лица и осмеха. Река, на тренутак заустављена у покрету, ситно и крупно камење и високо дрвеће пружа се око њих у недоглед. Нека необјашњива ведрина титрала је на њиховим лицима, што је мени тада, као клинцу, било веома чудно. Сада, из перспективе одраслог човека, схватам како се на тим фотографијама јасно осећа радост једног безбрижног живота.
То, заправо, и нису моје успомене, већ мојих предака. Наших предака. Оних који су градили наше путеве, пруге, мостове, насеља, копали канале, садили дрвеће и правили паркове. И оних других, који су се борили у ратовима, били рањавани, гинули, нестајали, престајали да постоје. Млади и стари, мушкарци и жене, деца – народ.
И, без обзира на мотиве сваког од њих појединачно, они су, свесно или несвесно, радили на изградњи једног бољег друштва и учили нас, децу, у школи, шта је друштвено-користан рад, и како почистити ђубре, посадити дрво, помоћи човеку у невољи. Наравно, поједини су ућарили нешто, а најчешће су то они који су најмање и радили – политички комесари, партијске вође, људи блиски власти, и, нажалост, не само они. Узимали су и они „мање важни људи“. Мали човек краде и продаје се, како за велике, тако и за мале суме новца и привилегије. Једина разлика је у тренутним околностима и његовим могућностима.
Била су то нека давна времена, када је њихов бог ходао по земљи. Додуше, више се возио јахтом и аутомобилима вреднијим него њихове животне плате, али коме је то тада било важно. Требало је да буде јер после њега дошао је неки други бог, затим трећи, пети… По питању богова, ништа се, суштински, није променило ни дан-данас.
Моји први, лични доживљаји реке Пек посежу ка раном детињству, и купању и зезању са другарима. Није нам било важно да ли је неко мање или више поцрнео на сунцу, нити колико длака има по телу. Тај осећај се пробудио, или нам био наметнут касније, као и национална припадност, религија и боја коже. Нисмо размишљали о томе да ли је неко Србин, Влах, Циганин (не могу да напишем Ром зато што не осећам ту реч у себи, колико год ми је политички наметали). Волим реч Циганин, исто онолико колико волим и речи природа, цвет, јагње, пчела, дрво, мерак, пољубац, вода зато што има душу у себи.
И мој први, истински пољубац љубави десио се на насипу реке Пек. Младост не лаже зато што се тада живот и даље води најпре осећањима, а тек онда разумом. Како старимо (не неопходно и сазревамо), рацио заузима све веће место у нама, а природна осећања која смо стекли рођењем гасимо једно за другим, и постајемо робови материјалног, а не душевног опстанка. Ово, наравно, не значи да бисмо требали бити неразумни људи.
Управо ти дрхтаји бића, нелагода у сваком нашем покрету и заруменели образи које неуспешно покушавамо да сакријемо, најјаснији су израз ослобађања нашег бића. Због тога још и данас памтим тај тренутак, лице те девојке, и ситне, једва видљиве длачице изнад њених усана које су се пресијавале на пролећном сунцу и подсећале ме на јато делфина које искаче из воде, сваки од њих у савршеној кривуљи свог тела. Да, све ме увек враћа води.
Касније, када ми је плажа већ досадила, седао бих на бицикл и тражио места погодна за мир и читање, узводно и низводно реке. Најлепше место које сам икада пронашао налазило се преко старог, висећег дрвеног моста којим се из Кучева стизало до Киселе Воде. Мост је био незаштићен и опасан, али у младости страх није толико присутан у нама, па бисмо некада преко њега прелазили и на самом бициклу, пројуривши што брже можемо. Одмах иза моста, са леве стране, путељак је водио до нечије ливаде, ограђене дрвеном тарабом. Пребацио бих бицикл преко ограде и пошао у непознато, пратећи ток реке. Како се ливада сужавала при крају, и са десне стране прелазила у шумарак, даље се могло само ако се река прегази са бициклом на рамену. Излазило се на песковит терен, и, да би се наставило, морало се проћи кроз невелику групу шибља. Ту се налазило, окружено високим дрвећем, најмање и најмирније место на које сам налетео, са дубоком водом, и дубоким миром, сакривено од погледа, буке аутомобила, тешког мириса асфалта.
То је вода – мир.
Зашто говорим о овоме? Пек ми је неколико пута спасио живот. У тешким животним тренуцима, које сви ми имамо, биће би ме нагонски вукло ка реци. Био је довољан само тај први, један једини корак према Пеку и, необјашњиво, већ бих осетио како напетост у мени почиње да попушта. Пошто ми се кућа налази близу железничке станице, само бих прешао преко шина, или бих се, у случају када би теретна композиција била постављена на прузи, чекајући свој ред на полазак, једноставно пребацио између вагона и кренуо ка реци, чији би мирис већ тада почео да се шири мојим ноздрвама. Било да кренем лево, поред водоторња, или десно, поред воденице, пут је водио кроз природу. Успут бих набрао гомилу пурки, потрпао у џепове и жвакао их споро, осећајући како ми се њихов кисели укус разлива по устима и пуни ми душу. Није било толико важно да ли бих на реци провео сат, два, или пола дана, нити то да ли бих читао књигу, купао се, сунчао, ћаскао са пријатељима и познаницима или био сам. Једино је било важно бити на реци, и не би ми вода решила проблеме, али ми је доносила мир који би ми после помогао да покушам да решим исте.
Ни сам више не знам да ли сам ја изабрао реку или она мене. Свако у животу тражи своје уточиште у нечему, било да је то Бог, породица, пријатељи, самоћа, стварање, мучење и убијање људи, уништавање природе. Све се на крају своди на праисконску борбу између добра и зла, и ни сам човек се није нимало променио. Цивилизација је обмана коју веома добро прикривамо. Као што се највећи фашизам крије управо под окриљем демократије, тако и ми, људи, данас започињемо ратове носећи свилене кравате и правдање у речима, за злодела које ћемо ускоро починити. Једино што заиста дефинише цивилизацију је лицемерје човека.
Тако је и моја река трована деценијама због неког веома важног рудника бакра који се налази на њеном извору. Трована, зрно по зрно, самим прећутним договором свих нас – власника рудника, сваког радника који ради у руднику, државних и општинских власти, и свих нас од Малог Пека, Пека, до Дунава, свесно или несвесно. Јер, равнодушност је убила мачку. Само, у овом случају, та мачка смо – ми. Убијао мене Србин, Американац, Немац, Рус или Кинез, резултат је увек исти – ја сам мртав. Не знам да ли се више плашим спољних или унутрашњих непријатеља. Ипак, убод ножем у срце од стране брата другачије боли, теже, јер оштрица не кида само срце већ удара и дубље, у знак питања. Да ли би ме прави брат икада, заправо, издао или убио?
Данас… Данас је река тешко загађена и пати. Да, пати, крвари, јер верујем да река осећа исто онако као што осећам и ја, и не могу да окренем главу од њене муке зато што ми је тако лакше. Дошло је време да ја покушам да помогнем њој, из сасвим једноставног, себичног разлога. Дугујем јој живот, а дуг се, пре или касније, мора вратити. Дуг за сваки величанствени моменат који ми је пружила, за свако успоравање откуцаја срца, смиривање напетости тела и душе, за сваку скупљену сузу моју проливену.
И, не, не могу они толико да мрзе моју реку, моје пријатеље, моје станиште и мој живот, колико ја могу да их волим.
Ја могу пасти, ја сам само један човек, али река, она је живот свих нас и – река не сме пасти.