Teška vremena. Teška zbog stanja, još teža zbog ljudi. Svaki dan se preispitujem, sagledavam stvari sa svih strana, ali na kraju ipak moram priznati da svaki put dođem do istog zaključka. Dobro sam odabrala. Radim pravu stvar.
Politika je potreba. Kao što bi jedan veliki govornik rekao: Život nam je politizovan. Samo zato ja i moji najbliži i dolazimo u dodir sa istom. Biti apolitičan (i ponositi se tom izjavom) danas je krajnje neodgovorno. U samom početku mog angažmana u politici, ili bolje reći , u samom početku mog angažmana u borbi za življenje sopstvenog života, shvatila sam da je priključivanje partiji jedini način da se izborim za sebe. Borba za samu sebe je borba za sve male, obične, sumnjičave, izgubljene i prevarene. Godinama sam sjedila u baštama, čekaonicama, salonima, klupama i žalila se, širila nezadovoljstvo i trošila (nikad neprežaljene) količine energije u prazno. Potrajalo je dok nisam shvatila da se bez konkretnog djelovanja neću pomaknuti s mrtve tačke. Potrajalo je, ali se isplatilo. Isplatilo se, jer se više ne osjećam glupom i naivnom. Moćnici moj glas još uvijek ne čuju, ali ga čujem ja kad noću legnem u krevet, a znam da sam PROTIV. Pokazala sam sebi i onima do kojih mi je stalo da sam pročitala nadmoć bez osnove i pokrića, pokazala sam i onima koji su sa mnom u ovoj borbi da smo skupa, da mislimo isto, da želimo isto i da smo na pravom putu, nakon toliko godina lutanja. Osjećam se dobro, jer sam sebi pokazala da vidim, da čujem, da nisam još jedna od uplašenih, još jedna od nezainteresovanih, još jedna od tupih kojim se tako lako manipuliše.
U ovom društvu je kreirana potpuno pogrešna slika da je SRAMOTA baviti se politikom. Najgenijalniji plan je stvoriti atmosferu u kojoj se politikom u pravilu bave oni spremni na lov u mutnom, spremni na nečasne radnje i kompromise mimo svih moralnih pravila. U takvoj klimi se oni koji se inače moraju eliminisati na mnogo transparentniji i teži način uklone veoma jednostavno: sami se povuku. Partija kojoj sam pristupila, bila je opcija u kojoj me niko nikada nije pitao šta ću da govorim u svom obraćanju na skupovima ili u razgovoru s ljudima. Dobila sam mjesto potpredsjednice gradskog odbora, jer sam radila neprekidno, a ne zato jer sam nekog od ranije poznavala. Pronašla sam bezbroj ljudi koji su u politiku došli po prvi put, kao ja. Jedan od velikih profesionalaca koje sam srela, kaže mi da se u obraćanjima suviše pravdam zašto sam tu. Možda i jeste tako. Možda izgleda da se pravdam i sad, ali nisam kriva što se pravdam. Nisam kriva, jer nisam ja ta koja je stvorila sliku prljave politike. Nisam kriva, jer dnevno po nekoliko puta objašnjavam da sve radim volonterski. Ipak, sva nametnuta krivica pada u vodu kad nakon napornog dana osjećam da me se nešto pita. Za sada u mojoj glavi, pred malim, običnim ljudima kojim pripadam, ali se moj glas konačno čuje. Pitanje trenutka je kada će ga čuti i moćnici.
Osluškujem misli običnih ljudi. Onih koji su ovaj grad, ali se ne vide od šatora, lažnog veselja, mržnje i sile. Moji, obični ljudi za sada šute. Kriju se iza mene i onih što su rame uz rame sa mnom. Progovaraju kroz nas. Osvrću se, ne smiju reći naglas, ali mi šapću kada ih niko ne čuje: Ne brini, znaš na čijoj smo strani!
Rat je stao. Pitam čega se boje. Kažu, boje se da ne izgube i ovo malo što imaju. Ono što je vrijedno i na čvrstim temeljima, ne gubi se tako lako. Ne brinite! Dolazi i naših pet minuta! Opet se preispitujem i znam da sam u pravu. Mislim svojom glavom, djelujem neumorno i s pravom očekujem rezultate. Ne stidim se reći da se bavim politikom. Stidila bih se sama sebe da je drugačije.
