Раденко Ђ.
Позни прољетни сумрак носио је лаке кораке младог и снажног човјека. Кораци звоне узбрдо из правца подвожњака који невидљиво дијели град на центар и предграђе. Границе насеља, одавно умрљане и избрисане, заувијек обиљежене срамним графитом о Шули, мистичном приједорском златару, коцкару и ко зна шта још.
Пјешак носи униформу војске и не размишља да су му то можда посљедњи тренуци живота. Не размишља тако нико од нас, никада. Можда чак ни у авиону који пада или након изненадног и јаког бола у грудима. Увијек има нека нада.
Још само неколико корака га дијели од сусрета са судбином. Улична свјетла шкиље на резерви, лијено бацајући недовољне дозе свјетлости по помрчини, док град тоне у стварни мрак. Метафизички.
…………………………………………………………………………………
Увијек сам осјећао потмулу анксиозност када бих требао вјежбам инструмент. Често на то помислим кад потјерам своје клинце да иду мало свирати. Све да се сутра или прекосутра не осрамоте на часу код професора. Музичке школе су нам „мајке маре“ социјалистичког напретка, трзалица прошлости која се лагано губи у комерцијализацији свега. Добро су и поживјеле.
У пространој дјечјој соби сам те вечери коначно узео гитару у руке, прије тога отворивши врата од терасе и навукавши завјесе које је мајка нетрагом опрала. Редале су се неке етиде, менуети и остале трице. Прсти су радили синхронизовано. Био сам задовољан урађеним јер су резултати били опипљиви чак и са то мало принесеног рада.
Ах, ти инстант добици, како су само слатки нашим мозговима.
Пред сам завршетак мини напора, на паузи пред последњи круг прстоплеса, зачуо сам убрзани бат уситњених корака, затим кратак пуцањ и онда крвави печат сјенке сопственог дјетињства:
Чуо сам како је људско биће испустило душу.
Неартикулисан звук, самртни ропац, непоновљиви фонетски призвук страве.
Нешто попут испрекиданг кркљање човјека који се дави или гуши – кхгхгкх кгхкгкхкг кгкхкг. Нека посмртна грокталица ..
Онда звук вратница и затим мук. Ноћни покров. Тмина.
Ни моје срце није куцало неколико тренутака, несвјесно се солидаришући са жртвом. Устао сам и опрезно дошао до балконских врата. Вирећи, не видјех ништа, ни жишке. Само грозан страх у мени, стомакоширећи страх, адреналин који пробија у свим дјечјим порама.
Побјегао сам у дневну собу, тражећи мајку.
…………………………………………………………………………………………
Сутра су на пијаци шапатом причали о томе:
– Јесу ли ухватили тога који је пуцао? –
– Нису још.
– Знали се бар ко је, о коме се ради? Да ли га траже?-
– Не знам ништа. – рече подижући искрено обрве.
– Па, шта ти мислиш, да ли су га убили наши?
– Ма не, убили су га њихови, контраобавјештајно, да испровоцирају сукобе.-
– Стварно?! Ма немогуће. Па неће ваљда дотле да се иде.-
– Ћути. Добро је да је још мир.-
– Ма да, шућур Аллаху да је тако-
– Јашта. ’ајд живио и поздрави кући.-
…………………………………………………………………………………….
Епилог:
Прошло је тридесет година од како је убијен Раденко Ђ.
Убица још увијек није пронађен.
Нико га ни не тражи.
Босна је и даље „заробљена“ земља. Не мрда никуда. У сваком погледу.
Да је жив, Раденко из Горњег Јеловца би данас имао педесетак година, можда жену и дјецу, а највјероватније би одавно економигрирао у Словенију и викендом хитао да обиђе родитеље под Козаром.
Земаљски дани теку.
У пичку материну ..