Ne čudi ni mene ni nikoga da vas bode u oči tabla s imenom nekoga ko je odavno mrtav i življi i veći nego vi s pulsom. Vi ste svoju šansu za besmrtnošću imali i prodali i sad se obračunavate s onima čija vas posramljuje sada a sutra će vas sahraniti. Iskopavate iz najcrnjih ladica ustaše i četnike da krenete u još jednu ofanzivu. Ali sjetite se, pobijedio ih je živ, pobjedit će ih i mrtav. Da ste imali petlje da se s njim obračunate nekad, da niste lizali partijaska dupeta nego istinski nastojali nešto sagraditi za budućnost, imali biste pravo. Dok je živio, bio je od krvi i mesa, bio je političar, bio je apsolutni vladar. Sve se to dalo kritikovati, sve se to dalo staviti na vagu, i zasluge i krivice.
Ali niste jer pričate o opštim idealima, a računate u vlastitoj koristi. A danas je korisno, kad već niste napravili ništa od svog imena, povlačiti tuđa i skidati ih sa tabla. To rade oni koji ne rade. I ne želite vi sahraniti njegovo ime, vi samo hoćete da imate temu da biste čuli svoj glas. O sebi nemate šta reći, čime se pohvaliti. Pa pričate o tome kako su drugi gori i o čišćenju vlastitog dvorišta (a pritom je to vlastito uvijek zapravo tuđe). Niste vi pametni, vi ste samo praktični. Da ste pametni, znali biste da ste se zeznuli. Da ste ga napali dok je bio čovjek, mogli ste ga raniti, pa i ubiti. Ali vi ste kukavički čekali da umre, pa ste onda još čekali dugi niz godina da se slegne u ljudima mržnja i ispiranje mozga na kojem ste marljivo i sistematski radili, pa ste ga tek onda napali. Ali problem je što nisu svi tako podložno tkivo. A još veći što se sad borite protiv duha, ideje. Nema više ranjavanja. Sveli ste sve na crno bijelo, ali tamo ste odgurali i one koji se s vama ne mogu složiti. Za sve njih, on više nije čovjek s manama, vladar s apsolutističkim pretenzijama, vojskovođa s krvlju na svojim rukama. On je postao sve suprotno vama, simbol zajedništva, antifašizma, antinacionalizma, bratstva i jedinstva. (Iako ja ni dan danas ne razumijem kako ste uspjeli da toj krilatici date negativan kontekst a da time otvoreno ne objelodanite svoje vrijednost: mržnju i razjedinjenost).
Kad umrete, niko neće raspravljati o tablama s vašim imenom. Ne samo zato što niko neće misliti da ih zaslužujete, nego i da se nekim čudom pojavi takva neka spodoba, niko ne bi osjećao gorljivu potrebu da ističe zašto bi to bilo loše. Uz vaša imena se neće vezati nikakvi događaji, ni dobri ni loši. Vi ćete umrijeti polako i nezapamćeno, na isti način na koji zbog vas, polako, tiho i neprimjetno umiru iscrpljeni starci, ispražnjena sela i okopnjela nada naroda koje vodite.