” Plemenit čovek je dostojanstven, ali nije gord. Prostak je gord, ali nije dostojanstven.“ – Konfučije
Čovjeka najlakše uniåtiti kada mu oduzmete dostojanstvo. Ovako nekako je neko davno , a moja senilnost ili život koji mi je pojeo moždane ćelije,na trenutak ne da mi da kaže ko je to napisao. U stvari, ja sam i odrastao na shvatanju da nije bitno ko je nešto rekao nego šta je rekao. Tako je to bilo u «totalitarnom svijetu» za razliku od «demokratije» gdje je bitno ko je to rekao.
Upravo se sjetih.Čini mi se da je to narodna izreka.
Ali nekih stvar se i sjećam bez potrebe prisjećanja. Npr. Kangrga je rekao davno da to što je Hrvat, ne znači istovremeno da je čovjek, kao i to što je neko Srbin, Bošnja ili Norvežanin ne znaći istovremeno da je čovjek.
Ali moja tema nisu ljdi nego psi. Pritome se izvinjavam psima ptošto ću možda nenamjerno u nekom momentu ih uporediti sa ljudima. Ja nisam toliko analitičan i bezobrazan da govorim o tim malim ljudima. Viljem R. ima strah od malih ljudi zato što kao psi trče za koskom, za lažima koje im nude kao kost, a oni kao psi, dok im pjena curi iz usta trče za tim lažima.
Posmatrao sam pse na trkama kako treče za kosti. A najednm mi se pred očima pojavi urlikanje ljudi i gomila koja skaće. Shvati tada da sam pogled skrenuo sa kosti, za kojom jure psi, na gomilu posmatrača. Pitao sam se da li uživaju u prevsri pasa ili varanju samoga sebe identifukujući se sa psima ili kosti.
Zato odlučih da napišem nešto o psima.
Zašto ja pišem o psima. Oni su tako divna stvorenja da za razliku od čovjeka ne ubijaju svoju vrstu ako se ne slažu u mišljenju. Ja ne poznajem psa koji ubija svoju djecu. Možda jedino ako su pod utcajem propagande poprimilli ljudske osobine.
Krenimo redom. Otišao sam u azuil pasa i uočio kako različite vrste žive zajdno. Nekako su mi djelovali miroljubivo i nisu napadali jedni na drug. Taj azil za pse zajednički su djelili ne zatvarajući se u geta. Nisu pokazuvali agresiju možda što i ne znaju šta je to. Šetao sam izmedju njih dok su me pozdravlali prilazeći, vjerovatno u nadi da ću im nešto ponuditi. Pošto nisam mogao da m ponudim hranu, ponudio sa mim ideju o psećim državama, nacijama, narodima, zlatnim kašikama,zlatnim vremenima itd. Nijemo su me posmatrali i nisu ništa razumjeli,ali su po svom psećem istinktu osjetili nešto i dizali repove, malo se kostrješili i mrdali glavom.Uhvatio strah pa sam se popeo na jednu kućicu koja je bila izgradjena na sredini azila. Da bi se smirio izvadim sendvić iz džepa i počnem da ga jedem.
Posmatrali su me uzdignute glave prema meni. Vjerovatno su očekivali da im dam sendvić ali ja sam dalje eksperimentisao. Počeo sam da lajem i režim. Avvvv….Avvv…… A i oni su počeli da reže i svi su gledali u mene. A onda sam ja pojeo sendvić i nastavio da ih iritiram. Valjda, vidjevši da sam ja pojeo sendvić počeli su da reže jedni na druge. Više im ja nisam bio interesantan a ja sam razmišljao o tome zašto su mene zaboravili. Postalo mi je jasno da psi ne poznaju pravo svojine i da moj sendvić nije i njihov i da imaju pravo na njega samo ako im ga dam.Činilo mi se ,da u onoj agresiji, da sam bio medju njima, poslie mog režanja, oteli i pojeli sendvić.
Iznenada je došao gazda alzila i počeo da im djeli hranu. Psi su se smirili i posvetili obroku.
Lagano sam izašao.
Razmišljao sam kako sam od tog, na izgled bezazlenog lajanja, mogao napraviti veliki prblem. Šta bi se deilo da sam uspio, u tom lajanju, ponuditi ideju da je bosanski ovčar, ugrožen od strane npr. neke vrste pudlica, ili malih jazavičara. Sreća za pese da ne razumijem njihov jezik.
To će možda ostati za mene tajna, jer lajanje nkada nisam razumio. Samo ga psi razumiju. Otišao sam po torbu kostiju koju sam ponio da im dam. Odlučio sam da kosti dam gazdi da ih raspodjeli jer sam se plašio da psi nisu sposobni djeliti. Možda nisam u pravu i utisak je pogrešan, ali sm siguran da psi nisu sposobni živjeti, kada su u civilizovanom svjetu, bez gosodara. Možda ih treba naučiti da imaju samosvjest o sebi.A možda je i imaju i upravo im zato treba gospodar jer nisu sposobni sami proizvoditi. Zato im vjerovatno treba gazda i da im daje onoliko koliko gazda misli da im je potrebno. A njihovo je da laju, po potrebi da napadaju slučajne prolaznike i sl. Možda je sve to tako jer psi imaju svoje pseće dostojanstvo,ili su ga pak izgubili. Možda na svom putu od šume i varvarizma do civilizacije nisu čuli za taj pojam.Možda treba još vremena, par vjekova, jer u razvoju vrtsata vrijeme se mjeri vjekovima. Možda su još u veremnu onog lova plemića koji na konjima idu u lov dok psi istjeruju lovinu.