Међу бројним изрекама, које упућују на моралност човјека, овом (не)времену је најприљежнија сљедећа.- Прије него покажеш на туђе прљаво двориште, (по)чисти властито ! Наравно, овдашњим властодршцима и њиховим шлихтерским медијским уредницима, такво нешто не пада на памет, јер се ни најмање не уклапа у начин функционисања њихових мозгова. Па, тако ,,братија”, њима прислужни медији и ,,новинари”, са сједиштем у Б.Луци, свако мало ,,јадикују” над укидањем назива-имена улица посвећеним партизанским борцима, оним српске националности, у Сарајеву. За које они неће рећи, нити написати ,,партизански борци”, него искључиво ,,српски борци”. Историјска истина је да су већину партизанских јединица чинили Срби, али су побједу над фашизмом извојевали заједно са Црногорцима, Муслиманинам,Хрватима… Ето, нпр. мој пок. отац је био командир артиљеријског дивизиона Осме крајишке бригаде,која је била већински – муслиманска, за коју ће неко од ,,братија”(док ово чита) рећи- ,,балијска”! У данашњем-оваквом Сарајеву, постоји макар један дио улице Маршала Тита, док је овдашња,бањалучка ,,братија”, 1993. године, на једној сједици Скупштине општине Б.Лука , ,,акламативно” ИШЋЕРАЛА , не само Тита, него и велику већину партизана Муслимана и Хрвата, укидањем имена њихових улица, док су истовремено, на та ,,упражњена мјеста” шљегли Урош Драновић, Раде Радић, Војвода Момчило, који су – историјским вјеродостојним доказима и документима – означени као квинслизи и губитници Другог рата, једнако као и Мустафа Мусулаџић, у Сарајеву. Наравно, бањалучка ,,братија” је била ко-фол огорчена, због проусташког приједлога давања имена овог ,,пјесника”, једној школи у Сарајеву, али за сарадњу – напријед наведене ,,тројке”- са Нијемцима и усташама и њиховим потписивања Споразума о међусобном ненападању[ (март,април, мај 1942г., у Б.Луци…), што се може провјерити у Музеју холокауста-Вашингтон, на Biblioteka Znaci.net], никад им ,,нико није јавио”. Ако им предочите да се у ,,антифашистичкој” Б.Луци, црвена звијезда петокрака може пронаћи једино на ,,Хајнекен-клипачи”, направиће се блесави, по оном ,,никад чуо, ни видијо”. И, слатко се насмијати, јер за њих народна изрека из наслова овог текста је глупа и ,,непрагматична”!
А, као вјеродостојан свједок времена ,,ишћеравања” Титове улице и улица по именима партизана Хрвата и Муслимана, ево неколико ,,инсерата” из мојих тадашњих неуспјелих покушаја да се, у Б.луци, учитељица живота- историја, не запишава. О чему ћу, једном другом приликом писати, а сада ћу напоменути само неколико – за мене (тада, као и данас)- шокантних сазнања. Наиме, у то вријеме сам пријатељевао са пок. Предрагом Радићем, тада предсједником СО-е Б.Лука, па су и наши разговори (најчешће у пицерији ,,Bolero“,у Н. Вароши) имали ,,на дневном реду” и тај –ничим изазвани – удар (,,одозго”!) на ,,улично престројавање” Б.Луке. Jер нас, обојицу повезује партизанско пријекло. Његово са Козаре, а моје са-испод Грмеча. Па ми тако Предраг исприча, какве је проблеме имао , са ,,брадатим патриотима”, приликом спашавања Мухарема Инсанића, који је приликом њиховог ,,обиласка терена” и упада у Пекару ,,Инсанић” успио – пред њиховим пушкама- назвати Предрага, а ове ,, замолити за стрпљење, док он оде кући по фотографије својих најближих рођака – Солунаца”! А, онда једном од брадоња, додати слушалицу из које је загрмио Предрагов глас: ,,Ако Инсанићу падне длака с главе или му било шта оштетите у пекари, позваћу директно Младића, па нек вам он суди!” Наравно, ,,братија” је успјела збрисати прије него је стигла Војна полиција, јер је било јасно да им је приоритетни циљ био опљачкати овог рођеног бањалучанина,са дугом породичном традицијом пекарства. Друго, такође запањујуће сведочење – својеврсно повјеравање, мени – Предрага Радића, односило се на спашавање од помахниталих четика , бисти-попрсаја народних хероја, која су тада била на Кастелу, десно од његовог главног улаза, а данас се налазе на Тргу,поред х. ,,Босна”. Наиме, у неко доба ноћи, када су ,,јуначине” удариле на мртве партизане и кренули са вађењем из постоља ових бисти, Саво М. је наишао, поред Кастела па – како је братија била у маскирним војним униформама – одмах по доласку кући, назвао је свог пријатеља Радића и упознао га са ,,чудним дешавањима у Кастелу”. Иако му је – како ми је испричао – било сумњиво то касно-ноћно јављање његовог пријатеља (јер је овај волио ,,шенлучити по ноћи”), ипак је назвао дежурног у тадашњем СУП-а Б.Лука и од њега захтјевао повратну информацију. Ипак , ,,ђаво му није давао мира”, сјео је у свој аутомобил и упутио се на Кастел, гдје је затекао лица у маскирним полицијским униформама, док се четничке ,,јуначине” – побјегле кроз унутрашњост Кастела и даље. Свестан јасне намјере уклањања бисти партизанских хероја (које би вјероватно завршили у Врбасу?!), Предраг је наредио постављање полицијске страже и чување ,,мрских комуниста” , све до јутра. А сутрадан је, одмах по доласку у своју кацеларију Предсједника општине, ангажовао мајсторе, који су бисте-попорсја демонтирали, са бетонскоих постоља, довезли и у подрум зграде општине – депоновали.
Ово су само два ,,бисера”, које ми је пренио честити Предраг Радић, о Бањалуци, која се данас дичи антифашизмом и преко својих ,,мегафона” показује да туђе прљаво двориште, док у свом – прљавом, бескрајно свима и свуда наоколо, трпа балване у очи.