(zapis iz taksija)
Danas sam vozio nekadašnju prijateljicu. Nisam je video dvadeset i nešto godina. Ipak, lako sam je prepoznao, ima te neke oči koje se pamte. Nismo razgovarali. Ne znam da li je i ona mene prepoznala . Verujem da jeste, iako je sve vreme gledala kroz prozor.
Bili smo bliski krajem osamdesetih, baš dobri prijatelji. Bila je jedan od onih tipova ljudi u čijem se društvu čovek dobro oseća. Slušala je dobru muziku, Aretu Frenklin i Alison Moaje, na primer. Volela je stare francuske i italijanske filmove i čitala dobre knjige. Bila je prijatna i duhovita, zanimljiva i radoznala. Kao i svi, imala je svoje snove. I bila je beznadežno zaljubljena u nekog vaterpolistu koji je nije primećivao.
Poslednji put sam je video ‘93-e. Došla je u restoran u kom sam tada radio sa jednim smešnim tipom koji je bio dosta niži, duplo širi i tri puta teži od nje. Viđao sam ga tu i tamo i osim da je pun kao brod, ništa nisam znao o njemu. Bio je predmet sprdnje, uprkos novcu. Iskoristio sam priliku kada je odgegao do telefona da joj se javim. Izmenili smo par reči, uobičajenih za dvoje ljudi koji se dugo nisu videli. Bilo mi je drago da je vidim posle dugo vremena, međutim, ona je delovala kao da joj je neprijatno. Onda je rekla :
– Znaš….on radi sa gorivom…
Klimnuo sam glavom i nasmešio se.
– Lepo, rekoh.
Pokušala je da se opravda. Nije morala preda mnom. Nije trebalo. Jer, ispalo je još gore. Jer, ono što sam u sledećem trenutku video, bila je obična lutka, tužna kreatura skupljena u mračnom separeu na kojoj je pisalo – prodato. Sve ono najbolje što je imala, bilo je odbačeno. Osim lepote. Lepota je bila unovčena.
Cele te večeri sam se osećao loše. I uvek sam, kada bi mi odnekud pala na pamet.
Završavamo vožnju na Senjaku, ispred jedne lepe kuće. Pruža mi novac, ne gledajući me. Izlazi žurno i bez reči.
Nadam se da je srećna. Samo to imam da kažem. A snovi… Šta, snovi? Pa i oni jednom umru. Ili ih ubiješ sam.