Volim da prođem kroz predgrađe. Tamo, bar naizgled, još uvek vlada onaj stari mir. Deluje kao da nema žurbe i nestrpljenja, da se vreme lagano troši.
Odrastao sam na takvom mestu. Život u predgrađu je, u ono vreme, bio sličan životu u nekoj hipi komuni.
Brave se nisu zakjučavale. Obuća se ostavljala ispred vrata. Svaka porodica je imala nekoliko pari papuča viška, za komšije, za goste, za tuđu decu. Ispijanje kafe je bilo zajedničko, ličilo je na današnje grupne terapije, samo što su se vodili opušteni razgovori o običnim, svakodnevnim stvarima. Šalilo se i pomalo ogovaralo .
Veš se prostirao napolju, na zajedničkom konopcu i ako je ikada bilo svađe, bilo je oko tog konopca. Mnogo dece, a deca po ceo dan napolju i, prirodno, večito zaprljana. A konopac kratak.
Dnevna soba je u vreme večernjeg filma na tv-u ličila na omanji bioskop. Mrak i desetak komšija i komšinica svih generacija koji se u pobožnoj tišini dive nestvarnoj lepoti Grejs Keli i navijaju za Gerija Kupera, na čijim grudima sija zvezda. U predgrađu su lepota, čast, hrabrost i pravda uvek bili na ceni.
Ničega od toga više nema. Život je nametnuo drugačiji ritam. Drugačija pravila. Surovu borbu. Teške brige. Nema se više vremena. Nema više ni tih ljudi koji dele i dobro i zlo.
I sada u predgrađu, iza svakih vrata teku slične priče. Ali, svaka za sebe, ne znajući jedna za drugu. I, pomalo, ne želeći ni da znaju.