Прање улица
Понекад, када затворим очи, могу на бијелом платну плафона да видим наранџасте одсјаје ротирајућег свјетла. Полако се приближава, долази до пуне снаге и онда се одаљава, лагано пулсирајући и замичући у ноћи. Кружи тако по небу наше велике дјечје собе док га прати јасан и снажан звук дизел мотора, вјероватно неке старе ТАМ цистерне, троме и успорене. Звук је ритмичан и повремено престане, када га надјача млаз воде прскајући по асфалту. Појача се када цистерна покрене гломазно лимено тијело, неколико метара напријед. Неријетко се чују и гласови комуналаца одјевених у наранџасте комбинезоне. Они одсјечно координирају свој рад, прање десне и лијеве стране улице. Једино то постоји у овој тмини.
Ноћ је. Све се чује другачије. Свака ријеч има тежину. Аутомобили прођу ријетко.
Некада се попрска и плочник или дио плочника, некада и ауто паркиран у близини, а у неким случајевима и дрвена ограда, зид трошне приземне куће, степеник који води у приземље. До јутра више не остане трага од тих мокрих, ноћних ожиљака.
Мали сам дјечак, па знатижељно и учестало устајем да видим тај малени циркус, али мој досег је омеђен и заклоњен великим зидом балкона. Могу само да их видим у самом почетку, када нам прилазе и послије када одлазе, па су већ удаљени од нас. Док су у средини, само их замиљшам уз лајт шоу на плафону и дизел-мотор симфонију.
Старија сестра спава на кревету поред мене и буни се што устајем, а ја сам некако узнемирен. Радостан, а благо узнемирен, устрептао као кад у ходнику школе сретнем неку од својих симпатија.
Враћам се босоног у кревет да утонем у лагани прољетни сан. Уши су ми обојене наранџастом, брундајућом музиком велике машине.
Питам се када ли ће опет у обрачун са прашином и труњем у нашој Козарској улици? Једва чекам ..
Предратни Дорас је увелико спавао.
Огуман