Nisam baš neki ljubitelj koncerata, ne volim te masovne šizove a i priličan sam cinik da bih bila deo onih ’’Recite Ooooo, Uuuuuu, Aaaaaa’’ momenata u kojima publika tako aktivno učestvuje. Međutim, ima tih nekih muzičara i grupa, i dečijih/tinejdžerskih ’’guilty pleasures’’ pevača, koje sam želela i želim da čujem uživo. Sinoć sam bila na jednom od tih, željenom, koncertu.
Sava Centar, drugi koncert po redu, u nizu od tri, Gibonni. U jednom delu koncerta, predstavljajući članove benda, Gibonni je rekao za violinistu ’’Kakav tip!’’ pa bih to pozajmila, i rekla vam, kakav tip, kakav bend, kakav sjajan koncert.
Kao tempera, obojio nas je dalmatinac muzikom i emocijama i osmesima i suzama. Prva pesma, ceo Sava Centar na nogama, i sve ruke zauzete aplauzom. Gibonni je izašao na binu u nekom šljokičastom sakou, pa kao da je shvatio da nije to taj koncert, odmah ga je skinuo, i s njim i taj ’’Ja sam zvezda-pevač’’ ogrtač. Izgledalo je kao da je on s bendom na nekoj probi, više onako za svoju dušu, a mi svratili slučajno, pa se skapirali i ostali da budemo deo pesme.
’’Onako od oka’’ primetili smo i doživeli, toliko dobroga. Znam, dodajemo ljudima čiji rad poštujemo, a ne poznajemo ih lično, osobine koje nam se čini da moraju imati da bi bili u stanju da daju to što daju. Ali, evo sad ovde, mogla bih da se zakunem da taj sjajan čovek u sebi ništa do dobrog čoveka ne nosi.
Sve sam pesme pevala s njim, i reči one neke dalmatinske što pojma nemam šta znače, i naježila se gomilu puta od instrumentala koji, da bi se opisali, traže reč koja nije reč, neprepričljivo.
Ja sam tako neki čudan tip, i svašta nešto osećam svakom ćelijom. Pa, onomad, kad sam bila u Beču, u poseti muzejima, stajala sam ispred jedne Moneove slike i najozbiljnije su mi suze krenule, od uzbuđenja zbog privilegije. Rođena u hercegovačkom kamenu, u nekoj sitnoj, neprimetnoj tački sveta, a evo me tu, stojim ispred jednog Monea. Posle sam videla i Pikasa i Rembranta, i dve Mikelanđelove grafike ispred kojih mi nisu išle suze, ispred njih nisam ni disala. Imam, evo, nešto što mi se nikad ne može oduzeti, šta god da bude sutra.
Sad ti, što čitaš, misliš, neće valjda uporediti Gibonnija i velike slikare, ali baš hoću. Uporediću ih zbog tog jedinstvenog osećaja, kad znaš da si u trenutku života koji je veličanstven i sveobuhvatan, kad živiš i dišeš i osećaš sve što se može, i široki ti je osmeh na licu, ničega se ne bojiš, ni da daš ni da uzmeš. Tako sam se osećala sinoć.
Ispričao nam je Gibonni i priču kako je nastala pesma Udica, pa kaže kako je jednom prilikom, bio na plaži s društvom, i pronašli su sablju ostalu iz vremena Mletaka. Zamislite, kaže, ispod predivnog dana, plavog neba, mora, toplog peska, bikinija i tangi, leže kosti mornara što su se borili i umrli za carstvo neko što nisu ni znali gde se nalazi. ’’Čujem more, kaže Bogu ’fala, što se nisan rodi kao čovik’’. Pomislila sam koliko je divno i kolika je sreća što i dalje postoje ljudi koji ispod površine vide, što se rode i žive ’’kao čovik’’.
Kao što već rekoh na početku, priličan sam ja cinik, i predobro znam da je dobar marketing skoro pa završen posao, što peva još jedan sjajan bend ’’Popravi šminku,i nasmij se kameri’’, ali verujem, zaista verujem, da sam sinoć imala tako retku priliku da prisustvujem istinitom događaju, malo šminke zarad estetike, ali suština sva od ljubavi i tuge i lepote, sva od života.
I da, zaboravih da kažem još i ovo, gosti su bili Damir Urban, i neizostavna, predivna Maya Azucena pa pesma Posoljeni zrak nikad nije zvučala moćnije ni toplije ni strašnije. Bio je gost i Vlatko Stefanovski, a tu nema reči, samo divljenje i zahvalnost.
Posle koncerta, otišli smo u jedan poznati beogradski klub, Manhattan fazon s filmova, od prostora do ljudi i cena. Svi lepi, sređeni, uštirkani, tri benda sjajno uvežbana, pevači glasova neverovatnih, i sve odjekuje kao prazan tunel obojen bojom novca.
’’Živote, dobar ti dan…’’