Konačno mi se ukazala prilika da na sopstvenoj koži osjetim djelovanje zakona Republike Srpske. Ovo je samo početak ove priče, a iskreno se nadam, da se nisam, samo na vaše zadovoljstvo čitanja, uvalio u papicu od bebe.
Danas, u petak 13. Maja 2011. vozio sam se ženinim bajcom sa posla kući. Svratio sam do frizerke, ošišala me lepo, otišao do prodavnice skutera, jer kontamo kupiti neki moped da se gibamo po gradu, skoknuo do laboratorije da uzmem ženine „nalaze“ – nešto je bolešljiva, posetio prodavnicu i kupio malo pilećeg filea (u fazi sam mršanja, pred leto) i BAAAAM!
Da vam bude jasnije, i da možete pratiti i geografski moju avanturu, opisaću vam, a i fotku ću dodati uz ovaj članak. Moj posao je blizu Kastela u Banjaluci, u ulici Slavka Rodića; trenutno živim na Laušu, dok rešavam „stalno stambeno pitanje“ – i to je sve, nekih 10 minuta bajcom u jednom pravcu. E, te, ja sam od 14h izašao sa posla i do 15:15h obišao dosta Banjaluke na bajcu… Frizerka je kod „Zelenog mosta“; Radnja sa mopedima je u Rosuljama; Bolnica je „Poliklinika“ u ulici paralelnoj bulevaru. Pa, recimo da sam fino prešao nekih 15km dok sam sve obišao.
Šta znači ovo „BAAAAAM“?
Moram na startu priznati, odavno već „vabim“ Đavola i vozim se bajcom bez kacige, ali ne mogu da verujem i nisam hteo da pristanem na „ucenu“, koja me tera da po lepom vremenu, nosim govnjivo, kinesko, plastično smeće na glavi – umesto da mi lahor proletnji raznosi šiške i da banjalučanke uzdišu (ženo, nisam ja kriv!!!), jer je državna kasa prazna i plate „funkcionera“ su enormne i krajnje neskromne. Dva puta su me već startali za vožnju bez kacige, alisam pokazao „srbijansku ličnu kartu“ i policajci su me puštali uz upozorenje (imam dvojno državljanstvo).
Eto, jasno vam je sad … policajci su me snimili i ponovo „ukebali“, ali na jebenom parkingu ispred sportske radnje „Juventa“ na Laušu, 100m od gajbe J
Ovako je to teklo (razgovor je parafraziran, nisam baš sve zapamtio, ali neću pumpati!):
Policajac 1: Alo!
(ja pikam po telefonu – odgovaram ženi na poruku dok lagano stajem)
Policajac 1: Stani tamo, alo!
Ja: Da, izvolite!
Policajac 1: Pa, stani! (parkiraju ispred mene na poziciju za parkiranje, parkinga „Juvente“, ja prilazim prozoru i postavljam pitanje:)
Ja: Jeste li mene zaustavili?
Policajac 1: Jesmo!
Ja: Zašto?
Policajac 1: Sad ćeš vidjeti! (izlazi iz policijskog automobila, drugi policajac gasi motor i ostaje u automobilu)
Policajac 1: Ličnu kartu!
(vadim novčanik, srbijansku ličnu kartu i pružam je policajcu)
Ja: Izvolite! (e, sad, dal’ sam baš rekao „izvolite“, ne mogu se setiti, ali igrao sam na „ljubaznu kartu“).
Policajac 1: Imate li vi drugu ličnu kartu?
Ja: Drugu ličnu? Šta je problem sa mojom ličnom kartom? (zabezeknuto pitam)
Policajac 1: Imate li prebivalište u Banjaluci?
Ja: Zašto to pitate? Jel nešto nije u redu? Zašto ste me zaustavili?
Policajac 1: „Aleksandar Perendić“ (govori policajcu u automobilu) Provjeri da li je nastanjen!
Policajac 1: Znaš ti zašto i izvadi ruke iz džepova! (vadim ruke iz džepova, jebga, jes’ nekulturno… a i retko držim ruke u džepovima, verovatno me spucala trema, jer je drugi policajac počeo neš’ prčkati po nekoj elektronici u automobilu)
Policajac 2: Ima, evo adrese, nastanjen je, evo i broja lične karte ******** (Ja kontam, e sad sam, jebga, na tapetu došao da platim tu kaznu…)
Policajac 1: Gdje si nastanjen? Koja je ulica?
Ja: Ulica ********. Hoćete li mi reći zašto ste me zaustavili? (pojma nemam što me pitao za ulicu, kad je imaju u kompu… verovatno da vidi hoću li nastaviti da se izvlačim, vraćam namerno ruke u džepove)
Ja: Hoćete li vi meni reći zašto ste me zaustavili? Da li sam prekršio neki zakon i ako jesam koji? (policajac zapisuje nešto u blok A4 formata, dok je drugi izašao iz automobila i pridružio nam se)
Policajac 1: Evo ovdje sve piše! (primaknem se da pročitam, on nastavlja da piše) Vozili ste bicikl bez zaštitne kacige.
Ja: A gdje sam vozio bicikl bez zaštitne kacige? (policajac diže pogled i po prvi put me dobro osmotri, namršten, znojavog čela – vruće je u uniformi i tog trenutka sam se skoro sažalio i kontao završiti farsu, platiti kaznu i hodati od kuće do posla i vice versa, jer ne želim da oćelavim u 40-oj)
Policajac 1: Šta? IZVADI RUKE IZ DŽEPOVA! (prodera se prasac na mene, bez blama)
Ja: Pa, pitam gdje sam to vozio bicikl bez zaštitne kacige i ŠTA SE DERETE NA MENE? (dignem i ja malo glas i zaboravim na samilost u trenu – izvadim ruke iz džepova i dignem ih upitnim gestom)
Policajac 1: NE MAŠI MI RUKAMA TU! Ajde, potpiši ovo i da završimo! (nudi mi ceo blok i olovku)
Ja: Šta da potpišem i hoćete li mi odgovoriti na pitanje? (vraćam ruke u džepove)
Policajac 1: Koje pitanje? (vidi se da je iznerviran)
Ja: Gdje sam to vozio bicikl bez zaštitne kacige? (policajci se pogledaju upitno)
Policajac 1: Pa, tu…
Ja: Gdje tu?
Policajac 1: Šta hoćeš ti?
Ja: Ja hoću da mi objasnite zašto me kažnjavate što sam vozio bicikl bez zaštitne kacige na PARKINGU i šta potpisujem? (sad se i ja već bečim i hvata me vrućica)
Policajac 1: Kakvom parkingu? Ajde potpiši, ovo ti je nalog za kažnjavanje, imaš opciju da platiš kaznu ili ako nećeš da platiš kaznu, onda ovdje dole, potpiši da hoćeš da se rješava sudski.
Ja: Objasnite mi šta znači to da se rješava sudski i zašto da platim kaznu – nisam vozio po ulici nego po parkingu! (sad sam pustio da me „reka nosi“ da vidim na šta će sve ovo izaći)
Policajac 1: Ne, nisi vozio po parkingu, nego po Karađorđevoj ulici.
Ja: Ne, vozio sam po parkingu, eto tu ste me zaustavili, 5m iza i šta ako ja ne platim tu kaznu nikad?
Policajac 1: Mi smo tebi svirali, ti nisi hteo da staneš i jednom ćeš je platiti, kad, recimo budeš hteo da registruješ kola, čekaće te ova kazna sa kamatom.
Ja: Svirali? Mislite na službenu sirenu i rotaciona svetla – znak da obratim pažnju na saobraćaj.
Policajac 1: Ne na sirenu u autu.
Ja: E, pa, izvinite, ali ja nisam mogao znati da vi meni svirate. Vi ste se meni prvi put obratili ovde na parkingu, 5m iza i to je to, a i videli ste da sam bio zauzet na mobilnom telefonu. Stvarno vas nisam primetio.
Policajac 1: Svirali smo ti službenom sirenom!!! Ti si vozio bez zaštitne kacige u ulici Karađorđevoj, ovdje je nalog i potpiši.
Ja: Koje podatke ste zapisali u nalogu, iz lične karte koju sam vam dao ili…
Policajac 1: Ove, ove prave.
Ja: Koje prave?
Policajac 2: Daj, nemoj se raspravljati (govori kolegi)
Policajac 1: Ne raspravljam se! Hoćeš li ti potpisati ili nećeš?
Ja: Šta se dešava ako ne potpišem, pošto nećete ili ne možete da mi objasnite šta to potpisujem?
Policajac 1: Tu ti sve piše (ponovo mi nudi blok sa nalogom)
Ja: Ja to ne razumem i ne mogu da pročitam rukopis, pa samim tim ne mogu ni da potpišem, ali ako mi objasnite šta se dešava u sva tri slučaja koja ste pomenuli, ja ću odlučiti.
Policajac 1: Šta da ti objasnim? Ja te kažnjavam po zakonu? Danas imamo čitav dan nalog da hvatamo bicikliste!
Ja: Hvatate bicikliste za kvotu, a? Po kom zakonu?
Policajac 1: Po zakonu o saobraćaju RS!
Ja: Koji zakon, koji broj?
Policajac 1: Šta koji zakon? VADI RUKE IZ DŽEPOVA!!!
Ja: MA NEĆU DA VADIM RUKE IZ DŽEPOVA! NE KRŠIM NIKAKAV ZAKON! (ja već zapaljen kao „lila“)
Policajac 1: HOĆEŠ SAD DA TE VODIM U STANICU?
Ja: Da, ja bih radije da ovo rešimo u stanici, sa tvojim šefom.
Policajac 2: Ajmo, ako neće da potpiše, ne mora (ili je rekao nešto drugo, nisam siguran, fokus mi je bio na prvom policajcu, pa sam zbog adrenalina zaboravio. U suštini, drugi policajac je coolirao i sa vremena na vreme ubacivao pokoju da smiri kolegu, a meni neku kritiku)
Ja: Zašto nemate kapu? (drugi policajac, koji ima kapu na glavi ga pogleda)
Policajac 1: Šta? (vidim mu na licu da mu je neprijatno)
Ja: Zar pravilo službe ne nalaže da nosite kapu dok obavljate službenu dužnost? Mene kažnjavate jer ne nosim kapu, a vi je takože ne nosite? Ko će Vas kazniti?
(policajac odlazi do automobila, otvara zadnja vrata, vadi kapu, stavlja je na glavu i okrene se sa kezom prema meni)
Policajac 1: Evo, imam kapu!
Ja: Znači, ja sad izvadim kapu iz ranca stavim na glavu i to je to!
Policajac 1: Ako ti sad izvadiš kapu i staviš je, ja nalog cepem i svako svojim pravcem.
(Nailazi neki lik na bajcu, ha, isto bez kacige)
Policajac 1: Stani! (obrati se liku, zaustavi ga i sprovede sa druge strane automobila)
Ja: Jel’ imate vi pravo da zaustavite nekog drugog dok mene procesuirate?
Policajac 1: IMAMO? (drugi policajac uze liku podatke, on potpisa i zbunjeno nas sve gleda dok se prepucavamo)
Ja: Dajte mi taj nalog da vidim.
Policajac 1: Ne može, skloni se! (ja stojim iza automobila, jer sam skontao da hoće da odu)
Ja: Dajte mi taj nalog sad, u čemu je problem.
Policajac 1: Nećeš dobiti i ulaze oba u automobil)
Ja: LJUDI! (počinjem da se derem na sav glas) POLICIJA NEĆE DA MI DA NALOG KOJIM ME KAŽNJAVA DA VIDIM I NEĆE DA MI OBJASNE ZAŠTO ME KAŽNJAVAJU I ŠTA DA URADIM! (arlam poštemo, ljudi izlaze iz radnji, kafića iz „Juvente“)
Policajac 1: MAKNI SE, SAD ĆU TE… (gura mi ličnu kartu u ruke, ja odbijam da je uzmem, a on je zakači za remen torbe koju nosim)
Ja: ŠTA? Ja samo čekam da napraviš pogrešan korak
Policajac 1: Neće se to desiti, ja ovaj posao radim 20 godina! (toushe) SKLANJAJ SE! (ulazi u automobil, motor već radi)
Ja: NE SKLANJAM SE DOK MI NE OBJASNITE ZAŠTO ME KAŽNJAVATE, PO KOM ZAKONU I KOJA SU MOJA PRAVA! (stojim iza automobila koji lagano kreće unazad i zaustavi se tik pred moja kolena. Oba policajca besno izleću iz automobila, prvi na mene, drugi otvara zadnja vrata i grabio lisice)
Policajac 2: SAD ĆEŠ DA VIDIŠ! SAD ĆEMO TE U STANICU! SAD ĆU TI STAVITI LISICE (prvi pandur mi prilazi, drugi zatvara zadnja vrata od automobila)
Ja: JA TO I HOĆU! (dižem ruke i širim ih) VODITE ME U POLICIJSKU STANICU! ZA ŠTA DA MI STAVIŠ LISICE I ZAŠTO ME HAPSITE
(prvi pandur me pošteno gurne, skloni me jednim potezom od automobila, dok drugi upada na mesto vozača)
Policajac 1: Zapamtićeš ti mene! (policajac mi dobacuje, seda u automobil i odlaze uz riku motora – onaj drugi lik sa bajcom se u međuvremenu izgubio negde)
Hmmm. Razmišljam sad ja dok stojim tu. Šta sad? Jesam li ja kažnjen ili nisam?
Lagano, guram bajc i klackam se prema gajbi… pozovem ženu telefonom, kratko joj opišem šta se desilo, pomazim, ispred vrata, mačku i uđem u stan.
Razmišljam! Mene je upravo kaznio policajac bez kape, zato što ne nosim kapu. Na stranu što sam ja vrteo priču da se izvučem od kazne, a stvarno sam bio, pred zakonom kriv i policajac je prekršio zakon, noseći nepropisno uniformu dok je obavljao službenu dužnost. Ja ću platiti kaznu, a on neće!
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Policija?
Policajac dežurni: Da! Izvolite!
Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić i upravo sam imao problem sa policajcima u patroli na Laušu – vozio sam bicikl bez kacige, zaustavili su me na parkingu, jedan od policajaca nije nosio uniformu propisno. Zovem da pitam, koja je procedura, pošto nisam potpisao papir koji su mi nudili da potpišem, jer nisu mogli da mi objasne šta potpisujem.
Policajac dežurni: Hmmm! Kako nisu mogli da objasne!
Ja: Pa, ili nisu oni mogli da objasne ili ja nisam shvatio, pa nisam potpisao. Interesuje me sad, jesam li ja kažnjen, hoće li mi kazna stići na adresu i koliko je kazna?
Policajac dežurni: Hmmm! Mislim da je kazna oko 40KM, a stići će Vam na adresu nalog, gdje možete da platite kaznu u roku od 8 dana ili da tražite sudsko rješavanje.
Ja: Šta znači to sudsko rješavanje?
Policajac dežurni: Pa, sudija će Vas saslušati i odlučiti. Ali će Vam naplatiti i sudske troškove.
Ja: Dobro, ja ću platiti tu kaznu na kraju platiti. A šta sa policajcem koji je mene kaznio nepropisno odjeven na dužnosti. Mislim, ne želim nikoga lično da tužim i da se cimam po sudu, ali mora postojati neki mehanizam da se ovo rješi, neki zakon.
Policajac dežurni: Hmmm! Pa trebate se onda, obratiti „Inspektorijatu ua unutrašnju kontrolu“
Ja: Da? Možete li me „spojiti“?
Policajac dežurni: Hmmm! Ne, ali Vam mogu dati broj ***-***
Ja: Hvala!
Policajac dežurni: Nema na čemu!
DIAL TONE: ***-*** (neću pisati nikakve brojeve, pominjati imena, da ne prekršim neki zakon, slučajno)
Ženska osoba 1: Da?
Ja: Inspektorijat za unutrašnje poslove?
Ženska osoba 1: Da.
Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić, dežurni sa 122 mi je dao ovaj broj. Imao sam problem sa policijom prije pola sata na Laušu, pa mi treba neko kome se mogu obratiti.
Ženska osoba 1: Da, ali oni rade do 15h, ja Vas mogu spojiti, pa pokušajte.
Ja: Da, hvala, molim Vas!
DIAL TONE + FANCY MELODY: Ringe…. Ringe… x6
Ženska osoba 1: Da? Ah, vraćen poziv? Sačekajte još! … ringe… ringe… 6x Da? Vi ste? Sačekajte! … ringe … ringe …. Da?
Ja: Ja sam, gospođice, nema nikoga!
Ženska osoba 1: Pa, oni rade u ponedeljak od 8 sati ujutro.
Ja: Pa, ja sam sad imao problem sa policajcima na dužnosti, ja bih da neko sada sasluša moj slučaj, ne u ponedeljak.
Ženska osoba 1: Pa, nazovite stanicu iz koje su policajci.
Ja: Pa nisu hteli da mi kažu svoja imena i iz koje su stanice. Imam samo broj značke, jednog od njih.
Ženska osoba 1: Pa, probajte na 122.
Ja: Da! Hvala!
Ženska osoba 1: Nema na čemu!
(razmišljam u sebi „ni nema“)
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Dobar dan, ja sam Aleksandar Perendić, zvao sam prije par minuta, da li sam sa Vama razgovarao na temu problema sa policajcima na Laušu?
Policajac dežurni: Hmmm! Da.
Ja: Pa, u inspektorijatu nema nikoga ko bi mogao da sasluša moj slučaj, pa me gospođica koja se javila, ponovo uputila na 122 sa prijedlogom da nazovem policijsku stanicu iz koje su policajci. Pošto nisu hteli reći ni imena, ni iz koje su stanice, možete li mi Vi pomoći da to utvrdimo?
Policajac dežurni: Hmmm! Gdje je to bilo?
Ja: Na Laušu, to sam Vam rekao već par puta.
Policajac dežurni: Da. ***-***
Ja: Hvala!
Policajac dežurni: Nema na čemu!
(Koji im je svima sa „nema na čemu“?)
DIAL TONE: ***-***
Ženska osoba 2: Policija! Izvolite?
Ja: Dobar dan, moje ime je Aleksandar Perendić i …. (da ne ponavljam, da ne smaram ni vas ni sebe)
Ženska osoba 2: Pa, dođite u stanicu, ako želite da prijavite službeno lice, pa će Vas neko od odgovornih saslušati, uzeti izjavu…
Ja: Ne, ne želim, JOŠ, da tužim nekoga, želim samo da me neko sasluša i da mi pomogne da shvatim šta se desilo i šta će se dalje dešavati i koja su moja prava, a koje moje obaveze u ovom slučaju.
Ženska osoba 2: Hmmm! Pa, dođite..
Ja: Ja ne bih da dođem, JOŠ, ja bih samo sa nekim da razgovaram. Možete li me spojiti sa nekim od odgovornih lica koja su sada u policijskoj stanici?
Ženska osoba 2: Mogu Vas ja spojiti sa zamjenikom načelnika (oprostićete mi ako sam pogrešno zapamtio čin ili titulu gospodina koji se javio)
Zamjenik načelnika: Da?
Ja: Dobar dan, moje ime je Aleksandar Perendić. Sa kim imam čast?
Zamjenik načelnika: Molim?
Ja: Sa kim razgovaram, molim Vas?
Zamjenik načelnika: A zašto?
Ja: Ja sam upravo imao problem sa dvojicom policajaca na Laušu, pa bih sa nekim da porazgovaram o mom problemu, ali sam do sad uspeo da na od 4, na 3 poziva dobijam samo sekretarice ili pozornika na 122, pa sad, kad sam konačno došao do nekoga ko ima odgovornosti, ja bih cenio ako bih čuo Vaše ime?
Zamjenik načelnika: Aha, nema problema, reći ću Vam ja moje ime, a šta je problem?
Ja: Ako možemo da počnemo od Vašeg imena?
Zamjenik načelnika: Aha, nema problema, ja sam ***** *******.
Ja: Dobro… (ispričam priču ponovo… tačno 7 minuta – merio na sat na kompu)
Zamjenik načelnika: Čekajte! Kažete da jedan nije nosio kapu? Jesu li imali bele opasače?
Ja: Pa, ne sećam se sad opasača, ali na kapama su imali belu navlaku.
Zamjenik načelnika: E, onda je to saobraćajna policija, nisu ta dvojica kod nas.
Ja: Pa, šta to sad znači?
Zamjenik načelnika: Nazovite Policijsku stanicu za saobraćajnu bezbjednost, to je za cijelu Banjaluku.
Ja: Znači da nazovem ponovo 122, da pitam dežurnog.
Zamjenik načelnika: Ja bih Vam dao broj, ali nemam sad ovdje.
Ja: Nema veze, hvala i oprostite na utrošenom vremenu.
Zamjenik načelnika: Ništa, ništa, ja bih rado pomogao, ali nisu oni kod nas.
DIAL TONE: 122
Policajac dežurni: Da?
Ja: Ponovo je Aleksandar, jesam li sa Vama razgovarao prije par minuta na temu …
Policajac dežurni: Jeste, recite?
Ja: Pa, sad su me uputili na Policijsku stanicu za saobraćajnu bezbjednost, ali nisu imali broj, pa su mi …
Policajac dežurni: *** – ***
Ja: Hvala!
DIAL TONE: TU – TU – TU
DIAL TONE: *** – *** x7
Nakon 7 pokušaja da dobijem ovaj broj (verovatno je zauzeto) odustao sam i rešio da u ponedeljak posetim taj „Inspektorijat ua unutrašnje poslove“ ili kako već rekoše…
Cilj mi je, prvo bio da izbegnem kaznu za koju jesam kriv i oke, nisam uspeo, pa ću je platiti, ali onda sam skontao da sam magarac, ako i taj policajac ne plati kaznu za sličan „prekršaj“ i na kraju kad sam skontao da za cirka 1 sat razgovora telefonom sa organima bezbjednosti (što će me verovatno više koštati od kazne za nenošenje jebene kacige) se niko nije našao da sasluša moj problem…. Sad mi je CILJ da svi koji žele da slobodno žive i voze bicikl bez jebene kacige, da to i mogu… REFERENDUM! Kako narod kaže, tako mora biti!!!
Hajd’ da sumiramo! Skupština je donela zakon da se bicikl ne može voziti, po javnim površinama, bez zaštitne kacige. Kazne su oko 40KM (nisam uspeo tačno utvrditi) za svaki put kad te policajci „uhvate“ na „delu“. Policajci ne „hvataju bicikliste“ stalno! To znam i iz iskustva… hmmm… dva iskustva, kad ne obrate pažnju na mene i kad su me uhvatili par puta.
GLASAJMO DA SE UKINE DAN LOVA NA BICIKLISTE!
U slučaju da ja želim da se požalim na policajca koji je prekršio zakon, moram potrošiti sat vremena „kredita“ na mobilnom telefonu i na kraju mi poruče da čekam do ponedeljka u 8h ujutro.
Biciklisti Banjaluke UJEDINIMO SE!
Fakat sad idem do kraja sa ovim! Čitamo se u Ponedeljak ponovo!