U svakoj, iole, normalnoj državi, političari se biraju na osnovu njihove intelektualne sposobnosti, pa se za takve kaže da su pametni i sposobni. Naše zovu guzonje, pa ti sad vidi gdje je njihova pamet.
Vidiš, jarane, mene. Boli me briga. Jučer plata legla, prstom nisam mrdn'o. Dvije milje.
Rođak me zaposlio u nake institucije, mislim da su državne. Imam kancelariju, računar s’ onim tankim monitorom i fejsbuk. Diplomu su mi profaksali, čini mi se da je dobra, lijepo izgleda, piše da sam kvalifikovan za sjedenje u državnim institucijama. Dakle, i više je nego jasno, da radim svoj pos'o. A to ti je danas najbitnije. Da država ima stručne ljude na bitnim pozicijama. Ne znam tačno koji je fakultet u pitanju, pošto je to sve išlo preko rođaka, uglavnom diploma je regularno i bez ikakvog zapinjanja izašla iz one mašine što stoji pored računara. I to u boji. On ti je, inače, čivija. Član je jedne političke partije, šta dalje da ti pričam, pošten čo'jk. On ti isto ima tih profaksanih diploma, kvalifikovan i naočit; firme, politike i te zajebancije. Dakle, nije kriminalac, da se odmah razumijemo. Ja sam, isto, pošteno došao na pos'o. Ust'o rano, ‘vako oko 10, rođo me ček'o u jednoj pečenjari, dao mi finalne upute i ja počeo raditi. Sve regularno, bio izaš'o konkurs, međutim, moje kompetencije i preporuke su bile fascinantne, te je isti poništen, kaže rođo da džaba ne maltretiramo ljude. Pa ja.
Fino mi, da ne griješim dušu, nekad se desi da plata kasni dan-dva, al’ bolje i to nego da kasni mjesec dana. Logično, jelde.
Stalno pauze, da vidiš, kafica ovo ono, rijetko ćeš koga naći u svojoj kancelariji. Opuštena atmosfera skroz. I što je najčudnije, rijetko ćeš koga naći da nije u nekim rodbinskim vezama. Valjda to tako ide, bolje da se ljudi znaju, nego da sad zaposliš nekog tamo lijevog, dok ti njeg’ upoznaš i sve to. Pa ne, budimo realni.
Milina, brate, živa. Zimi grije, ljeti puše. Godišnji odmori, putovanja, sve plaćeno. A da vidiš telefoniranja, ludilo. Dobiješ telefon i pričaj kol'ko hoćeš. Uglavnom, nema sikiracije što je najbitnije. Sve na vrijeme i sve plaćeno. Jer, pazi jednu stvar, tu nema da fali. Imaju oni strani krediti, to odmah ide zaduženje, mukotrpan rad mora biti isplaćen. Oni ti s’ tim parama finansiraju i stranke, rođo mi prič'o da je pun k'o brod. Ali ima tu i troškova, dok oni isprintaju one svoje postere i dok ih okače na uličnu rasvjetu i trafike, košta to Bogami. Znam kad je rođo print'o onaj veliki, stavio ga preko cijele kuće, da bode narodu oči. Jer tu je najbitnije da bodeš narod. Da nije dao tom „printeru“ nepovratni kredit, sigurno bi mor'o iskeširati golemu lovu. I onda znaš kako to ide, imaš dobra primanja sa svih strana, digneš kredit, kupiš novog audija, par poslovnih prostora, stanova i boli te briga. Ti ništa, narod to sve isfinansira.
Tako sam i ja planir'o, rođo će me na vrijeme kandidovati za neku funkciju, reći će da mi profaksaju još jednu diplomu, uradit ćemo onu kampanju, znaš ono-obećaš narodu da će biti dobro, a na kraju samo tebi bude dobro. Jer to je poenta ove naše politike.
Eh eto, ova prva pauza mi je gotova, moram ići. Po cijeli dan se javljam na telefon, rođo mi napis'o na papir da se ne zbunim, jer kad god zazvoni moram reći: „Gospodin ministar nije tu, molimo vas nazovite kasnije“.
Ti to predaj na biro, dobar ti je fakultet, pa znam ja jarene kol'ko si ti bub'o, nikad te nisam vidio ni u jednom kafiću. Možda ti bolan i izleti nešto, nikad se ne zna. Vidjet ću ja sa rođom, sa'će izbori, pa makar da mu lijepiš one postere. Nije teško, samo se moraš paziti konkurencije. I de ti plati, kod mene ove nake kartice, ne nosam pare sa sobom. Vidimo se i čujemo pred izbore.
Piše: Adnel Tokalić