Na dan kada moj grad, moja država, njihovi vlastodršci i tajkuni potvrđuju stadij apsurda i dna na koje su nas povukli, na dan kada me podsjete koliko su vrijednosti moga grada i moje države ubili, na dan kada mi razočarenje i bol srca budu jači od razuma. Na dan kada se igra turnir ” Mirza Delibašić ” a na njemu ne učestvuje Mirzin klub, sarajevski klub, najbolji klub ex-YU, najbolji klub BiH, naš klub – KK Bosna.
Podsjetih se na pismo koje sam napisala 2012 godine nakon premijere dokumentarnog filma upravo o Mirzi Delibašiću.
Kad se već ne stide zločinci koji su ovo uradili mom Klubu, onda se evo ja stidim za njih. Mogu preuzeti njihov stid ali za svoj zločin će kad-tad sami odgovarati.
Stidi se Sarajlijo, stidi se Kantone, stidi se BiH na ovaj dan stida.
______________________________________________________________________________________________________
Dragi Mirza,
Pišem Vam jer znam da me čujete!
Pišem Vam jer na srcu godinama nosim prevelik teret koji više ne mogu nositi … Kao što i svaki zločinac jednog dana osjeti da je vrijeme da skine teret i odgovara za svoj zločin, tako i ja … želim da odgovaram za svoj zločin … jer preveliki je da bih prošla nekažnjeno …
Svaki zločinac je u suštini tek kukavica koja se krije i optužuje druge na sav glas za ono što je sam učinio, tako sam se i ja krila godinama, optužujući druge …
Nisu krivi oni koji su u mašerima samo šetali hodnicima kluba, ili oni koji su sebi dali za pravo da odlučuju o njegovoj sudbini .. NE, nisu oni krivi! Kriva sam JA!
Gledala sam, gledala i gledala dok su ga rušili i dok ga ruše … Gledala i dozvolila da se ljudi s njim igraju kao sa igračkom koju kad razvališ možeš ponovo sastaviti ili još bolje, kupiti novu .. Zaboravila sam da su neke stvari, pa i igračke unikatne i neponovljive .. nenadoknadive … kako sam to mogla dozvoliti? Ima li u meni imalo stida? Ima li u meni imalo petlje? Ima li u meni imalo ljudskog? Gledanje i dozvoljavanje nekog zločina je gore i od samog zločina …. Moje ruke su krvave i nema te vode koja ih može oprati …
I ne znam odakle da počnem, kako da priznam da sam izbrisala simbol grada, osramotila one koji su ga proslavili, osramotila klub, osramotila Vas …
Rođena sam u gradu, u državi u kojoj je nekad samo pomen Vašeg imena izazivao jaku srčanu aritmiju i veliki osmijeh na licu. U gradu u kojem se išlo na utakmice u tolikom broju da bi gradski prevozi bili zakrčeni, ljudi u masama stajali pred dvoranom, nestrpljivo čekali početak utakmica na kojima se svaka dlaka na tijelu pomijerala u smjeru igrača voljenog kluba a srce stajalo sa svakim poenom …
Rođena u gradu u kojem su se ljudi ježili na pomen košarke i Bosne, ježili od ponosa i strahopoštovanja…i nisam to znala cijeniti, već sam sve uništila…
Zločinci kasno shvate ozbiljnost svog nedjela, tek onda kad ih lično pogodi i kad se pronađu u posljedici svog zločina …
I ja sam se pronašla … shvatila sam da sam svom nerođenom djetetu kao i svoj drugoj djeci oduzela tako mnogo …
Oduzela sam im pravo da izaberu najljepši sport na planeti, oduzela sam im šansu da treniraju u nekadašnjem najboljem klubu, šansu da nekad zaigraju i u najvećim svjetskim klubovima, šansu da dovedu velike NBA igrače, šansu da nose dres omiljenog kluba, šansu da boja dresa kao boja krvi kola njihovim venama dok žive, oduzela sam im suze u očima roditelja i neizmjerni ponos na svaku pogođenu tricu na terenu, oduzela sam im osmijeh i sreću zbog odlaska na trening, oduzela sam im svaku asistenciju, svaki pogrešan korak, zvižduk sudije, svaki pad na parket, svako zakucavanje, svaku smišljenu strategiju … Oduzela sam im mogućnost da izaberu jedan od onih pravih puteva, oduzela sam im sve … oduzela sam im BOLJE pa moraju birati GORE …
Učinila sam da ljudima kojima je srce treperilo gledajući snimke utakmica sada srce stane od bola dok gledaju utakmicu …
Učinila sam da ljudi koji su prelazili kilometre i kilometre samo da bi gledali utakmicu više uopšte ne dolaze .. ne gledaju čak ni prenose…
Učinila sam da oni koji su voljeli klub sada isti mrze i okreću glavu na njegove krvave rane …
Zar neko može učiniti veći zločin?!
Možete li me kazniti i da onda sve bude kao prije? Kajem se … istinski se kajem i molim da me kaznite!
Učinila sam toliko zla prema Vama, košarci, prema svoj djeci koja bi da nije mene zavoljela ovaj sport, prema rođenom gradu i državi … toliko zla da će se posljedice osjećati decenijama …
I zato, Mirza, oprostite mi Vi, kad ja sebi već ne mogu!
Sarajevo, 23.05.2012 godine
„ … Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao , kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti … „ M.Selimović