Са намјером да из своје књиге кратких прича Овђе Почива публици приближим оно што мене уствари чини и за шта живим већ 20 година „писајући“ (правилно се каже пишући) своје ноте којима желим да овјековјечим тај јубиларни, лични, егоцентрични порив и подијелим са људима оно што сам до сада радио. Инсерте из ове књиге имате прилику да читате на БУКА блогу.
Захвалан сам на стрпљивости и подршци свима који су ми бар мало вјеровали.
ОВЂЕ ПОЧИВА
Сједимо негдје понад градске вреве, изоловано у неким гудурама завичаја. Намјера да се запали какав роштиљ и да се попије које пиво. Још једно преждеравање за мале паре. Са нама су неколике дјевојке, неатрактивне, досадне и чудне.
Приче нас уствари тотално излуђују, другар ми се насукао на камен аутомобилом, крпим покидано црево од горива и псујем. Тако се може описати наш провод у дивљини завичаја. Док лежим испод његовог аутомобила, низ руке ми цури бензин, смрдим на гориво, поред мене је лименка пива. Завршавам, успјевам, без алата, са мало заната, да покрпим квар.
Док се нас пар мушкараца нервозно покушавало претварати како је све у реду, и како смо тај нехотимични квар санирали, жене су успјеле да загоре пљескавице. Правећи се као да је још увјек све у реду, неби ли се о какву јадницу неко од нас јадника окористио вечерас, смјешкамо се и спрдамо једни са другима.
Натјецатељски дух у недођији. Награде су три горе за гором кукавице које не капирају шта се уствари догађа. Ми смо већ мало попили, разголићено и усред вјетра забављамо госпођице играјући на ливади уз звуке Дорса (тхе доорс).
Схватајући да нам није ни до чега, а камоли до њихове наклоности, заморени и фрустрирани слушамо звуке шумских трактора негдје у брдима. Нервозно коментаришемо како се шума одвози за мале паре, о лоповлуку, мафији, градским кабадахијама, тучама, убиствима по градским локалима, политици и смећу свакодневнице. Трице и кучине од којих смо побјегли у гудуре завичаја за нама су галопом дошле као јахачи апокалипсе.
Оне јаднице које су, из ко зна којих разлога, са нама кренуле у вртоглави (загорили, нервни, љигави) полупровод, конзумирају пиво више од нас и стално се вуку по шумарцима празнећи бешике.
Један од нас се раскукао како нема сталан посао, а ја потврђујем такође чињеницу и додајем да ме нико не разумије, трећи опет каже како му је тежак посао и верглање фрустрација уз пиво и пљескавице (додуше загориле) у центру су збивања. Депресивни Дорси одзвањају пространством завичаја и одбијају се о камене литице, долове, лугове. Тада сам примјетио у даљини некекво старо гробље.
Одлучих да се прошетам како бих протегнуо ноге и избио се на моменат из константног лавежа од приче. Позвао сам једну од дјевојака да заједно пођемо преко дола до старих, шипком обраслих, хумки. Сунце је на заласку, готово романтична слика. Вадим из јакне фотоапарат и док ми она позира окидам бленду и хватам њене нејасне форме тјела са западом који као да гори.
Волим фотографију и причам јој о томе. Мислим да је то не интересује пошто бере неко плаво, бодљикаво, завичајно сурово цвијеће. Гробље је мало, тек негдје десетак крстова од завичајног камена, грубо клесаног, испраног од вијека кише и искривљених утонулих у земљу. Пронашао сам начин да заборавим на непланирана отперања и губитак воље тог дана.
На сваком крсту је идентичан архаични епитаф који ме храбри и враћа осмјех на лице. Није ми битно што ми руке смрде на бензин, више ми на памет не падају несхваћености и социјалне заврзламе, немам жељу да ову јадницу замарам својом причом о фотографији. Епитаф на надгробном споменику је занимљивији и она то примјећује те га еуфорично и са сензацијом у боји гласа исчитава: – О в ђ е П о ч и в а.
И почиваћемо сви једног дана „овђе“ на неком ровитом мјесту у сред крша завичаја, без обзира дали смо срећни ил нас муче таласи балканског вилајета, вјерујући да је и њих који Овђе Почивају истом муком мучио живот.
Од све наше глади за правду, остало је пола килограма препеченог меса да се хране мрави и птице понад градске вреве у гудурама завичаја.
negdje na planinskom vjetru 2009