Neću da pišem o Eleonori, Barbari, Anabel Li
Pa ni o Jeleni
Onaj kojeg nema meni si Ti
Mi smo s Balkana
Tu se ne cijene pjesničke suze
Samo su muze ovakvim kao ja
Što pamte kapljice kiše
Koje se slijevaju po mojim obrazima i tvojoj kožnoj jakni
U onom gradu u kojem ne živimo više
Neću ni o Selmi
Jer ja se naginjem kroz prozor i mašem kao luda
Prstima šaljem srca i o jadu zabavim vozače
Jer cijelim putem plačem
I govorim da za ovo su krive vakcine
Nisu me pelcovali sine da budem jaka
U glavi mi vazda četa emocionalno inteligentnih ludaka
I hoću da ispadnem
I hoću da ostanem
Neću ni o Ljiljani
Meni je jedina vila bila Moja Mila
Onoga dana kada je uze Onaj od gore poslao je muze
Iz straha da ću prestati da maštam i sanjam
I da neću znati više da volim
A ovako se vole samo oni koji ne mogu da se ne vole
I kojim smo dozvolili da odu po zakonu neba i kraja
I znam da sad viri kroz odškrinutu kapiju raja
I sigurno govori
,,Budalo jedna, šta radiš to od sebe,,
A ja se pravim da ne čujem i brojim da prođe juli
Samo od ponekog stiha pravim melem
Neka se nađe
Kad se upale rane
Od One Njene Ane