-Ne mogu da vjerujem da si ti tako hladan i pomirljiv, čovječe! Pa oni su ti pobili pola familije gore! Stari je pričao da su oni…
-Nisu „ONI“ već ljudi sa imenom i prezimenom. Pričali smo već o tome. Popio si…
-MA DAAAJ! UVIJEK TAKO! ČIM GOVORIM ISTINU, PIJAN SAM! NEKA SAM, ALI ZNAM ŠTA PRIČAM! NE MOGU IH SMISLITI! A TI IH BRANIŠ! NE MOGU TO SLUŠATI VIŠE! TI I TVOJA POLITIČKA KOREKTNOST! IMAŠ LI PONOS, IDENTITET, IŠTA?! PA ONI SU…
-Popio si…
-TO JE SVE ŠTO ZNAŠ DA KAŽEŠ?! NE MOGU VIŠE, NE MOGU MAJKE MI! NE MOGU! BRATE, AJ NAPLATI. NEĆU TE VIŠE NI ZVATI. ZAVRŠILI SMO! AJ ZDRA'O!
Bio je to posljednji razgovor sa Nemanjom. Prošlo je više od mjesec dana od toga. Nije ga nazvao, nije se izvinio. Kada se otrijeznio dan poslije, mislio je poslati poruku, ali nije. Bilo je prerano. Bio je ponosan. I dalje je mislio da je u pravu. Uostalom, to što je rekao bio je njegov stav. Tako misli. Tako osjeća. U ovoj prokletoj zemlji valjda još uvijek ima pravo na to. Potom je prošlo sedam dana. Sada je već znao da je pretjerao, da je kriv. Međutim, Nemanja bi mogao da se ne javi, pa bi ispao budala. A on ne želi da ispadne budala. Na poruku bi možda udario „seen“. Ništa od toga. Odustao je. Nastavio sa obavezama. Žive na različitim krajevima grada. Nisu se sreli. Obaveze su ga odnijele. Nije ni mislio o tome. Sve do danas, kada mu se u glavi naslonjenoj na hladan zid čekaonice posljednji razgovor sa najboljim drugom vrtio na ripitu. Otkako zna za sebe, zna i za njega. Šta bi rekao da je tu? Pitao se. Gleda u vrata, pa u telefon, pa opet u vrata, pa opet u telefon. Samo da mali bude dobro. Samo da prođe. Ništa drugo ga ne zanima. Danas je trebalo da ga on pokupi iz škole. Šef ga je poslao na teren. Kasnio je. Mali je krenuo pješke. Trebalo je da se vide kući. Danas je „El klasiko“. Uvijek gledaju zajedno. Nekad i Nemanja svrati. Međutim, vozio je kući kada su ga nazvali iz bolnice. Odmah je doletio. Sjedi ovdje već 47 minuta. Biće sve u redu. Biće dobro. Mora biti. Nazvaće Nemanju. Izviniće se. Razmisliće. To je odluka. Samo da ovo prođe. Samo da mali bude dobro. Dubok uzdah. Ustao je. Ruke u džepovima. Šeta u krug. Gleda u pod. Vrata se otvaraju…
-Doktore…
-Dobro je, ne brinite. Pretrpio je jak udarac u glavu, ali… dobro je. Ostalo… lomova nema. Samo iščašenja. Nekoliko ogrebotina. Ostavićemo ga malo na promatranju jer se radi o glavi. Moći ćete da ga vidite kasnije…
-Hvala Vam, doktore!
-Bitno je da su ga odmah dovezli kod nas. U ovakvim situacijama nikad se ne zna. Čovjek je ostavio broj telefona kod sestre Tanje. Njemu zahvalite. Vidimo se kasnije…
Izašao je u krug bolnice. Hladan zrak mu je prijao. Mali je dobro. Momčina je to tatina. Nazvao je ženu. Histerisala je. Očekivano. Uspio je da ju smiri. Na putu je ka bolnici. Nazvao je Nemanju. Javio se. Na putu je ka bolnici. Čini mu se kao da će ozdraviti kada ih vidi. Prvi put je bilo zauzeto. Sada zvoni…
-Halo?
-Poštovanje, ovdje otac dječaka kojeg ste dovezli u bolnicu, pa zovem da…
-Aaa Vi ste? Kako je mali borac?
-Dobro je, dobro je… hvala Vam. Nema lomova. Glava je oke. Sve je kako treba. Ja stvar…
-To je jedino bitno! Mogu misliti koliko ste se prepali. I ja imam ćerkicu, znam kako je…
-Eto sve znate. Ma rekoh da Vam se zahvalim, da se vidimo ako ste u mogućnosti, doktor kaže da…
-Ma ne sikirajte se, svako bi to uradio. Nije problem, možemo se vidjeti. Samo se javite.
-Stvarno ne znam kako da Vam se zahvalim. Izvinite, u ovoj gužvi, nisam Vas ni za ime pitao…
-Sabahudin, ali svi me znaju kao Bahu…
-…
-Gospodine, jeste tu? Halo?
-…
-Halo?
-…
-Je l' me čujete?
-T… tu sam… h… hvala… zvaću Vas kasnije…
Žena je već bila na kapiji, dok je Nemanja još uvijek tražio parking mjesto. Zastala je da ga sačeka. Padao je mrak. Čovjek je sjedio na klupi. Gasio već treću cigaretu. Hladnoću nije osjećao. Ništa nije osjećao. Žena ga je prva zagrlila. Potom Nemanja. Ćutao je. Plakao je. Bio je prazan. Bio je oslobođen. Mržnja ga je zauvijek napustila.
Autor: Nasmijani Namćor
photo:https://www.istockphoto.com/
(Za konkurs)