Odrastao sam u gradu u kojem živi 19 nacija. U osnovnoj školi, roditeljski sastanci koje je držala moja razredna, izgledali su kao generalna skupština UN. 31 učenik, 15 različitih nacionalnosti. Drugari sa kojima sam se svaki dan igrao u naselju „Šilja“ imali su imena koja su oslikavala skoro čitavu bivšu Jugu. Goran, Zdravko, Slavko, Ivica, Ekrem, Jan, Teo, Josip, Mitke… Nikad se nismo pitali ko je šta, ko ide u koju crkvu, ko šta slavi, to nam je bilo totalno nebitno. Nažalost, dođoše one nesretne devedesete. Na nas klince, sva ta politička previranja i ratna huškanja nisu uticala, bar ne u smislu našeg druženja i igre. Mi smo vodili i dalje svoje ratove, kauboji i indijanci, partizani i Nemci, panduri i lopovi. Odrasli su počeli neke puno ozbiljnije ratove, odjednom su komšije počele jedni od drugih da okreću glavu, na slavama i rođendanima primećivali smo da fali puno onih sa prethodnih slavlja. Jednostavno odrasli su načisto podetinjili, što i ne bi bilo tako loše da nisu imali pristup pravom oružju, već da su kao mi deca ratovali drvenim puškama i praćkama, pa nakon bitke opet svi zajedno otišli da kradu trešnje kod komšije Mačka, a sutradan opet zajedno u školske klupe. Odrasli su ipak zaigrali neku puno opasniju i bolesniju igru. Počeli su da mrze svoje sopstvene kumove, školske drugove, kolege sa posla, komšije. Čak su pojedini počeli da nam „otimaju“ i drugare. Na dečijem igralištu čulo se sve češće: „Dođi ovamo, nemoj sa njima, oni su Hrvati“, „Oni su Slovaci“, „Oni su Srbi“. Odjekivalo je to „Oni su…“ „Oni su…“ Koji bre oni? Pa, sve smo to bili mi! Deca! Učenici iste škole, klinci istog naselja, mali kradljivci trešanja i zelenih kajsija. Koji oni jebote!? Podelili su sebe pa su krenuli i nas klince da dele, ali nismo se dali. Uvek smo pronalazili način da se družimo i igramo zajedno. Doduše, društvo nam se polako osipalo. Prvo su neki idioti došli sa kokardama na glavi, obučeni kao sama smrt, pijani i drogirani od nacionalizma. Došli i oteraše nam Slavka. Njegovi su bili Hrvati i toliko su vršili pritisak na njih da su ljudi morali da odu za Hrvatsku. Nedugo zatim ode i Josip. Njima su bacili bombu u dvorište. Čuli smo kako odrasli pričaju kako je to u redu jer i Srbima u Hrvatskoj bacaju bombe na kuće i ubijaju ih. Ma, jebote kako u redu? Kako je u redu da ti mog druga teraš iz njegove kuće, jer ti se ne sviđa njegova nacionalnost? Kako je on kriv što tamo isti poput tebe teraju nečije drugare? Nije on kriv, nisu ni kriva ta deca tamo koju takođe teraju. Krivi ste vi! Govna nacionalistička! Sve ste uništili, sve što ste imali, sve pa čak i našu igru! Uništili ste tad vašu sadašnjost i našu budućnost! I, bar da je na tome kraj, ali nije. Ostalo vas je dovoljno da uništite i budućnost naše dece. I koliko vidim, super vam ide. Mater vam svima!