Омаринде
Стари пинцгауер је вијугао закривљеном цестом. Бијела трака на средини пута се час видјела, а час није. Годинама је нико није бојио. Асфалт је одавно испуцао и мрежа жилица, те тамних и напукнутих линија се само продубљивала.
Наизглед савршено спокојан дан у природи прекидан je неуредним бректањем застарјелог, али поузданог дизел мотора. Несрећни војници су се труцкали помјерајући своја безвољна тјелеса у нафтам-там ритму. Ријечи нису изговаране, као по некаквој невидљивој, али строгој команди. Читаве реченице су стајале заробљене у грудима, врпољећи се и гушећи власнике. Надимали су се, напињали, уздисали, али помоћи није било. Мука је била највећа.
Прошли су прву рампу и наставили путем. На улазу у камп још једном их кратко зауставише. Из склепане, дрвене кућице изиђе Дарко, мршави и високи младић који је познавао сву тројицу:
– „Шта је пионири? Још увијек вам је мука?“- приупита их, готово се смјешећи у самољубној лажној надмоћи..
Нису одговарали. Само су тупо гледали кроз музгаву „шоферку“, без гласа, без наде, загашених лица боје креча.
Дарко се брзо уозбиљи, зашкргута зубима и помјери избочене јагодичне кости, па као да га неко хињски боцну, рече:
– „Рат је господо, рат. Шта сте очекивали, јеб'о вам пас матер!“ Оштро се окрену и без поздрава или неког другог знака, као да је претходне реченице изговорио за утјеху самом себи, неста у дрвеном склепалу.
Мирко убаци у прву и возило се закотрља ка црвеној, монтажној грађевини која је доминирала малим комплексом. На бетонском платоу испред црвене, приземне зграде стајала је цистерна помоћу које су два млада војника дугачким шмрковима испирала црвенкасту боју и каменчиће са бетонских плоча. Упркос томе, смрад је био несносан. Увукао се у ноздрве, паклен, тежак, гадан, готово отрован. Љето је било врело и није било дашка вјетра тако да је смртоносни воњ дуго стајао ослоњен на црвене зидове широке приземнице, непослушно одбијајући да напусти уклето мјесто.
Невољно се групица случајних ратника заустави и након тога тромо изиђе из возила, као да је „пинц“ био неко сигурно уточиште, мјесто које их ипак чува од пропасти. Погнутих глава почеше да ваде мале лимене казане из којих је куљао мирис непознатог бућкуриша. Кутије са хљебом биле су синхронизовано нападнуте ројем мува. Нико није марио.
Из правца зграде чули су се тихи јауци и жамор далеког пијачног дана. Перо, на смрт препаднути девентаестогодишњак, није смио ни да погледа у том правцу. Гегао се ка импровизованој кухињи теглећи заједно са Мирком претешко лимено казанче. Лијева рука му је млатарала поред тијела балансирајући и одржавајући га у равнотежном положају. Спољна температура и подневно сунце пржили су траву полеглу око пратећих објеката комплекса. Жућкаста острвца ожежене земље су се ширила по околним стрњикама, а некоћ широким травњацима.
– „А, ха! Ааа!!“ – гласан, промукао узвик поремети полу тишину и привуче пажњу младића у шароликим униформама. Из жуте кућице, собе смјештене у низу помоћних објеката, помаљала се дебела, масно – брадата фигура. Био је то озлоглашени Дућа, ветеран са славонског ратишта и један од најопаснијих и најсвирепијих људи у граду. Убијао је и њихове и своје. Сваког ко би му несрећом стао на луди пут. Корачао је уназад и за косу вукао човјека који се клечећи помјерао за њим. Тихо је цвилио као мало дијете које не смије плакати јер га је отац већ неколико пута пребио. Полако су се приближавали улазу у централни објекат у ком су били смјештени остали притвореници. Дућа застаде на пола пута и на тренутак пусти несретника, да би прљавим рукавом обрисао црвено, ознојено, задригло чело. Овај само клону и рукама се дочека да не падне на врели бетон. Након неколико дугих тренутака, Дућа као да се присјети нечег што га разбјесни, па уз псовке поново поче да га млати.
– „Јебем ти матер, јебем ти матер турску! Убићу те, маму ти јебем! Је л' чујеш?!“ – звечале су ријечи.
Удари га чизмом по ребрима, па се сагну и настави да га шамара и удара по глави.
– „Ти ћеш мени говорити ко је крив, а ко није! Ко си ти, ко! Гњидо, говно, смрадино!!“ –
Ухвати га затим за оковратник распаране кошуље, те га придиже и унесе му се својим буљавим, исколаченим очима у крваво, краставо лице не знајући више шта да му каже, како да га наружи. Као да је ископнио сву снагу неконтролисаног бијеса. Послије га још једном реско опсова и очима даде знак да га врате у смрдљиву просторију одакле га је и извукао.
Под крвавом маском и ритама Перо препозна свог првог тренера који га је увео у чаробни, мушки свијет рукомета. Махинално, лијевом ногом направи корак ка њему, али видјевши да Дућа звани Животиња, како су му неки тепали, задиже главу и усмјерава свој ледени поглед убице ка њему, одустаде од намјере да приђе и помогне јадном човјеку. Умјесто тога, окрену главу у страну, несвјесно се мрштећи и пожури Мирка и другог младића који је дошао са њима.
У повратку, Мирко је палио трећу цигару држећи десни лакат на отвореном прозору зеленог, лименог котрљајућег чуда док је Пери неколико суза само склизнуло низ младо, неборано лице.
Није плакао, док је суви, топли љетни дан доживљавао температурни зенит.
Било му је хладно.
Огуман