UVOD ONAKO KAKO JA VOLIM DA ZAKUKULjIM U CILjU PATNjE ČITAOCA
Istini su potrebne godine da se svare dani provedeni gledajući, lažni izlazak sunca i stalni suton dana. Istina je fantomska stvar za one koji se prepoznaju u nekom ogledalu, nađu se pogođeni u nečijem stavu, pa to žele da sakriju, a kako će da sakriju svoj odraz, osim da razbiju ogledalo. Misleći da su riješili problem, prihvataju se tih rabota, ne poznavajući da će da se vrati svakom ono što je zaradio, što je učinio, što je pomislio i što je razbio. Moja je namjera da vratim brže od očekivanog ono ogledalo koje su razbili. Ne znam da li sam istinit ili je ovo samo moj stav, par rečenica ću da kažem o istini onakvoj kakvu je ja doživljavam.
Istina je široko polje u koje bi mogle da stanu razne oblasti društva, načini života, pogledi na život i ljudi kao faktori činjenja ili ne činjenja iste, puke istine. To je neka moja definicija početka svega, od toga sve počinje. Istina kao sloboda je jedino poželjna, jer ako je nema u nama, ni oni koji kidišu na nju ne bi postojali. Žali bože što se neki ubogi primjerci homosapijensa oglašavaju povodom povređene sujete, ali tu smo da im još jednom najsnažnije kažemo šta je to istina. Tu smo da se pobunimo protiv svega što anatemiše istinu, zvoni u lažnoće, pljuje i bljuje nepismenosti i ovoga puta izrugujmo se fukarama koje služe drugom, a ne sebi. Izrugujmo se onima koji poslušno slušaju šefa, koji su rob tuđeg identiteta, koji su papkari Mefistofelesovog harema dodvornika i ljubitelja zala svakojakih. Svaka laž je iznikla iz toga, sve nirvane su hranjene lažima, zato su i ostale bezdane, mrtve jame, a ne visoki, siti životi.
Ljudi koji se hrane sa tuđim lažima, moram priznati, imaju jedinu veliku privilegiju, a to je da ih naučimo padanju prije leta koji naume. Pošto su mali ljudi kao i pješaci u šahu, to znači mali po značaju, nije im da se nadmeću sa rogatim i moćnim, topovima, lauferima, konjima i kojekude rijetkim u riječima snažnim pripadnicima plemena. Kako je logično da neko ko kritikuje, mora i doći u visine, ja postavljam niz poslovica svojeručno tkanim za takve letače malih krila.
DETEKTOVANjE VRAPCA
– Vrapca koji ne nauči da leti sa svojim jatom, nek’ ga vrane uče padu sa visina. Ko padne sa takve visine, sa guskama gnijezdo pravi. Ko sa guskama gnijezdo pravi, taj će brzo perjan jastuk da bude. Ko, pak, biva perje za jastuke i u katran se zalivati može. Naravoučenije ove moje priče je sledeće, a ono se prosto objašnjava: Zašto pričati protiv nekog, samo kad ti narede tvoji donatori i uhlebljivači, jer ni to što kažeš nisi u stanju da pravilno izgovoriš, bez vulgarnosti i nedostatka gramatike.
Pošto je od mene bilo očekivano da se očitam o opštoj kulturi malih vrabaca, postajući vjerovatno neka surovija ptica, a prelazeći put od vrapca i sam, ja znam zato da se željezo kuje, a čelik kali i nikako obratno. Dakle, da bi ste dogurali do moje stepenice ili visine moga leta, morate dosta razvijati krila, vježbati uzlete, tonuti ponekad niže, ali nikada padati nisko i morate istrajati u dalekom letu. Ako mislite da mene srušite sa neba, onda ćete morati da upotrebite artiljeriju, ta vam praćka ima veoma mali domet.
Još nešto moram da vam priznam, jer tu je vaša zasluga najveća. Nešto što nikako ne mogu da pripišem sebi, jer ste vi zaslužni za to. Nešto što ja nikada ne bih umio bez vas tako dušebrižnih i nešto što je svojstveno samo vama, a ne meni. To je ono što me je najviše motivisalo, osvijetlilo mi put da imam o čemu da pišem. Da nema vas malih vrabaca, dužebrižnika i mjerača moje istinitosti, skretača pažnje narodu na moje greške i pratilaca mog rada, te mojih „najiskrenijih“ naručenih komentatora, dakle, da nema vas, ja bih imao daleko manje tematike za pisanje i moji tekstovi ne bi bili ni upola zanimljivi kao što su sada. Evo da nije vas bilo juče, ja danas ovo ne bih ni napisao. Prosto takvi kakvi ste postadošte muze, pa kad već jeste moje muze, nek se onda i vidi od čega ste tako kvalitetni i meni inspirativni.
Hvala vam za sve što činite za mene, jer su vaše riječi i te kako istinite, vi se stvarno izražavate istinito, jer se vidi u njima sav vaš odgoj i vaša nakana da objasnite sebe, uzimajući mene u svoja usta. Hvala vam za svaku vašu jotu, jer u njoj je sadržana vaša duša. Kako o meni sude, tako u stvari vidim da je vama u vašem životu ili prosto želite da vam tako bude. Vidim da imate neki konstantni napor na svom mozgu da opišete mene, ali vam ne ide od ruke, pa evo ja ću sada da vam učinim tu uslugu i kažem nešto o sebi.
ČERUPANJE PERJA
Izrazili ste sumnju ili saznanje da ja bolesno pišem….
– Da u pravu ste, ja mnogo bolesno pišem, a ne mogu čak ni da stignem sve bolesno da napišem koliko se bolesnih stvari dešava oko mene. Toliko bolesno pišem da se sam iznenadim koliko ne mogu uticati na pojavu bolesti oko mene i onda se nekad ne mogu da ujedem za jezik, ali to je moja slabost, vidite!
Izrazili ste stav da je to provincija i provincijski govor kod mene…
Naravno, slažem se i po ovoj tački. Ja se ponosim svojim autohtonim smislom za pisanje i govorom. To je čista provnincija, ja sasvim sigurno jesam jedan provincijalac i ništa drugo nikada neću ni biti, jer sam rođen u provinciji, koja je isto tako dala pisce poput mene. Ponosan sam na provincijsko porijeklo, koje je iznjedrilo jednog Branka Ćopića, Petra Kočića, Skendera Kulenovića, Iva Andrića (jer se tako kaže ime Andrića Ive isto kao i to da se ne oteže Aaaaaandrić, već kratkosilazno Andrić). Ponosan sam na svoju provinciju koju je to bolesno vrijeme uspjelo obesmisliti i otupiti sva imena onih koji su još bolesnije pisali od mene, al’ šta ćete, ja sam ipak samo mali pisac, ovi, gore pomenuti, su kolosi kojima nisam ni za petama.
Pomenuli ste neko mentalno zdravlje i moje godine…
Da, tačno je da je sve otišlo dođavola, da su ljudi veoma mentalno nakinuti, što vjerovatno osjećate na svojoj koži, ne brinite se i mislite pozitivno, a medicina je danas uznapredovala tako da ne sumnjam da nećete pronaći odgovarajući lijek još ako se i bavite medicinom onda nema krize za vas. Moje godine ste pogodili kao da ste prorok. Tako sam zadivljen vašom sposobnošću predviđanja da mi je milo što vas poznajem i evo trudim se da svima kažem kako poznajem Vas i vaš pisani rad koji vidimo gore na fotografiji.
Izrazili ste nevjericu da sam akademski građanin…
Tačno i to ste pogodili, ja sam običan metalac, nikada nisam išao na prestižne fakultete koje ste vjerovatno vi položili iz prve. Kako bih mogao uostalom da budem akademac tih fakulteta kada ti „panevropski, megatrendovski, NUBLovski, Apejronski“ fakulteti primaju samo „dubokoumne“ ljude, kojima nije potrebno da uče, jer su svo znanje pokupili radeći na poslovima dušebrige, razbibrige, pulenstva, podobnosti i td. Ne sumnjam da nemate veće zvanje od mene, jer vaše zvanje je filtrirano analno kroz gusto granje. Što reče ona latinska „ Per aspera ad astra“.
Dotakli ste se i moje erotičnosti, pa vas interesuje da l’ nekada nešto kresnem…
Da, u pravu ste i za to, ponekad evo ovako kresnem nekog poput vas. Uh… posramili ste me sada, osjećam se jako neprijatno.
Pitate se da l’ ja nekada pijem malo više…
Naravno, popijem ja stalno čašicu dvije i evo i sada vam nazdravljam u to ime, da se nekada sretnemo i popričamo o ovim dilemama koje vas muče. Ja ću vam uvijek izaći u susret. Još jednom da kažem da sam vam neizmjerno zahvalan na tako divnim riječima i da se radujem svakom vašem odgovoru na ovo pismo upućeno vrapcima koji bi da lete sa orlovima. Bog ti oprostio, junačino i diko!
…u Beogradu 17 decembra 2014