Одлазим и враћам се.
Иза мене и испред мене су километри путева.
Шта носим са собом?
Шта је дио мене?
Без чега не могу?
Најрадије бих ставила руке у џепове, набацила осмијех и једноставно кренула.
Иако постоји магија у припремама.
Постоји магија у бирању.
Некако се другим очима, реалније, гледају ствари које се иначе не користе и као да чекају баш неки пут у непознато, или мање познато, па да се покажу.
Шта би могло учинити, или бар помоћи, да се осјећам као код куће, тамо гдје идем?
Да ли желим да се осјећам као код куће, са свим тим стварима које извлачим и констатујем, можда и први пут?
Или желим да се осјећам далеко, далеко од куће и свега познатог, у свом новом руху?
Да ли бјежим или тежим или једноставно нестајем на трен?
На трен.
Колико траје трен?
Колико траје нестанак – настанак?
Жути ранац.
Рози фотоапарат.
Музика.
Каблови.
Прикључци.
Пасош са шареним печатом.
Новчаник и нешто у новчанику.
Новчаник који ће постати ризница папирића, картица за аутобус, за зоолошки врт, за национални парк, воз… адресе, нечија слова и рукопис, визит-карте, телефонски бројеви…
И понека сувенир новчаница са словима и бројевима и лицима која ће нам се смијешити заувијек.
Непроцјењиво.
И још испраћај.
Поздрав.
Понека мисао о ономе што остаје и које не може да се именује и ослови, о ономе због чега нам се увијек чини да смо још нешто требали понијети...
Затим станица.
Изгужвана лица.
Сањиви.
Увијек волим да путујем у сате у којима се обично спава, кад се сања.
Волим да неосјетно пређем из једног дана у други и да још једном покушам ухватити моменат у којем је сриједа постала четвртак, четвртак петак, зора јутро, јутро дан…
Волим да се питам чији су животи поредани поред пута, у кућама које се назиру и које не припадају мјестима, насељима, градовима… у кућама које припадају путницима у аутобусима и возовима, њиховим погледима и свијету њихових мисли и замисли, док снени хватају боје измаглице и јутра. Кројим судбине сијенкама које знају тачно који је дан, које је доба, какво ће вријеме бити и да ли ће година бити сушна или родна.
Нисам сурова.
Не могу бити сурова према хармонији погледа који се смјењују,
редају,
прескачу,
и јасно виде или само наслућују.
Више они ближи а слабије они даљи;
брже они ближи, спорије они даљи;
стварније они ближи, сненије они даљи..
сненије…
и сненије…
Док не уђу у сан.
И док не почну они да кроје моју судбину, моје снове, уз тактове, случајне или одабране.
Уз мирисе саламе и горива.
Уз буку мотора.
И гласове.
Понекад шапате.
Али само понекад.
Прекид.
Хладноћа и комешање.
Можда плач малог путника.
Станица.
И она је иста као и свака претходна.
Чини ми се да је нигдје.
Да нема градова око ње.
Да нема некога ко те чека.
Чини ми се да не постоји ништа осим станице и пута, који води од ње ка хоризонту.
Уплетена је у мрежу станица на које путници пристижу са заласцима сунца, у предвечерјима.
Нечитљиви прашњави знакови и стрелице,
равнодушан поглед униформе, брижљиво попеглане.
Неко наставља пут.
Прекид.
Граница.
Мирна тишина.
Невидљива линија.
Одједном – туђи предјели.
Туђе структуре и инфраструктуре.
И исте сјенке у истом дану и истом времену, сијенке чије судбине кроје мисли путника.
Милост?