Najbolji naslov za ovu priču bi bio „Kako sam umakla doktoru Mengeleu“. Pošto sam zaboravne, opraštajuće prirode, odlučila sam se ipak za blažu verziju. Juče napisah čitav tekst od preko 1000 riječi ali mi se desilo da sam ga slučajno izbrisala. Sad moram ponovo krenuti ispočetka što i nije toliko strašno, koliko mi je žao što su se utisci slegli pa se bojim da neću vjerno moći dočarati bijeg od dr Mengelea. Pa da počnemo.
Trudna kakva jesam, ostavila sam svoje ne-trudne stavove da čekaju neka bolja vremena pa sam po opšteprihvaćenim protokolima priprema za porođaj otišla na pregled u bolnicu gdje se trebam poroditi. Da pojasnim. Ne-trudni stavovi su bili da mi nije potrebna nikakva veza ili štela za porođaj jer je to nešto prirodno te da me niko u porodilištu neće ostaviti da umrem, a da su sve strašne priče o korumpiranosti većine doktora napuhale kukavice i žene pune hormona. Pošto sam sad ja žena puna hormona, još se uvijek se tješim da nisam kukavica, odlučila sam da ipak stvari ne prepustim potpuno slučaju te da ipak odradim dio predporođajnog protokola. Taj protokol podrazumijeva stupanje u kontakt sa doktorom do kojeg se dođe po preporuci. Nakon što nađeš doktora, potrebno ga je i „počastiti“ a onda se moliti Bogu da on bude u smjeni kad porod počne. Druga opcija je dogovoriti datum te odraditi carski rez ili indukovan porođaj, što bi se reklo, ugovoriš porod kao feniranje. ( Napomena:kod nas nema privatnog rodilišta navodno zbog braka između zdravstva i politike i ostalih afera između politike i svega ostalog tako da se svi porođaji odrađuju u bolnici. Takođe, očevi ne mogu prisustvovati porodu jer je stav načalnika kliničkog centra da je ocu mjesto u kafani dok mu se žena porađa, a ne u bolnici.) I ne lezi vraže, batalim ja razmišljanje o babama (veeeeelika greška) i njihovoj hrabrosti, te po preporuci dođem na pregled kod jednog doktora u bolnici. Dobijem njegov broj mobilnog telefona, čujem se sa njim, sve kulturno, fino. Veli on meni da se javim toj i toj sestri, da odradim CTG te da mu se opet javim. U prijašnjem, izbrisanom tekstu sam fino opisala i komunističku arhitekturu i muke po zdravstvu ali pošto je to sve otišlo u vjetar, skratiću. Nađem sestru, dočekam CTG, prikopčaju me i horor je počeo. Jedno minut-dva sam ležala na leđima da bi mi prišla sestra i rekla da se okrenem na bok. Okrenem se ja, ali vidim po izrazu lica da nešto ne štima. Pitam je li sve u redu. Kaže ona nije, da su otkucaji bebinog srca previsoki i da to nije normalno. Nedugo za tim dođe i moj dr Mengele i pogleda malo CTG i reče da dođem na pregled. Ja već poluoduzeta zbog crnih slutnji odem na pregled, koji nije bio nimalo ugodan „jer se ja nisam opustila“, da bi mi doktor predložio hitnu hospitalizaciju. Dijagnoza: tahikardija. Moja reakcija: tahikardija. Pitam ga da li je to neophodno jer živim na 5 minuta od bolnice pa mogu doći na CTG kad god. Ne, bebin život je u opasnosti, postoji mogućnost da je pupčana vrpca omotana oko vrata i jedino rješenje je da ostanem u bolnici. Premotavam ja u svojoj glavi da sam dan prije bila na pregledu kod svoje doktorice, da sam radila ultrazvuk, da nije bilo nikakvih naznaka o komplikacijama…sve mi čudno i ništa mi nije jasno. Na stranu to da mi se nipošto nije ostajalo u bolnici pogotovo bez podrobnijeg objašnjenja. Pitam doktora da li se mogu konsultovati sa svojom doktoricom, na šta je on reagovao kao uvrijeđena mlada: „Ma možeš se ti konsultovati s kim hoćeš“, i izađe iz ordinacije. Osta ja opet u čudu. Ništa mi nije jasno. Sestra me blagim glasom prekori: „Kako ćete mu to reći!?“. „Šta sam rekla?“ , upita ja nju izgleda sa smanjenim koeficijentom inteligencije jer je njima dvoma sve bilo jasno, samo meni nije. „Pa da ćete tražiti drugo mišljenje…“ Blenem ja, ne razumijem. Izgleda da sam baš poglupila u trudnoći. U pokušaju da vratim bar dio dostojanstva, doskakutam bosa i gologuza da svoje odjeće da se bar obučem (kabine za presvlačenje nema, sve se radi „na izvol’te“), kad upada moj spasilac. Upada i broji: „Sad ću ja lijepo napisati nalaz, pa ćete vi meni potpisati da mene sutra niko ne ganja po sudu…“Oblačim se ja onako glupa, gledam, slušam, ništa ne razumijem šta se događa. Uvlači on papir u pisaću mašinu, sestra mi ponudi stolicu, sjedam i u nevjerici opet pitam da potvrdim da sam bar nešto razumjela, „Dakle, ja bih trebala sad ostati u bolnici?“, na šta se on okrenu i reče glasom profesora koji ne samo da će mi zabiti kečinu već će me i izbaciti sa časa, „Je l’ja govorim japanski?“. Rekoh, „Ne govorite.“, reče ja, ne bih li bar ostala na času. Na šta on ustade psujući Boga ( nisam vjernik, ali to stvarno nije bilo lijepo) govoreći „Sad ćeš ti meni na prijemnoj potpisati da nećeš u bolnicu da ja sutra ne mislim…(mnogo nekih rečenica o tome kako sam ću ja biti odgovorna ako se nešto desi, kako njega ne zanima, kako ovo, kako ono)“. Odemo do prijemne, on uze olovku i napisa nalaz: Ime i prezime, datum rođenja, datum zadnje menstruacije, stanje grlića, dijagnoza i na kraju, „predložena hospitalizacija koju odbija.“ Opet on naglasi kako ću ja njemu potpisati na šta ja napokon dođe do riječi i upitah ga: „Je l ja mogu doći u bolnicu nakon što potpišem?“. Ispostavilo se da mogu. Malo pametnija, razmišljam u čemu je problem onda. U međuvremenu mi je i doktor potvrdio da sam pametna i obrazovana i da je najbolje da isti dan dođem u 10 naveče na još jedan CTG jer je on u smjeni. Nakon što mi je dao nalaz i savjet, zavijori moj doktor svojim mantilom i nesta niz hod. Osta ja sa sestrom na prijemnoj da potpišem, mrvu okuražena i mnogo uplašena. Kad sam završila sa administracijom, izađem ispred da sačekam supruga kojem sam u međuvremenu javila da dođe i uradim jedino što sam mogla uraditi – briznem u plač. Od čitave trudničke blaženosti sad je ostalo samo pitanje da li je beba stvarno ugrožena i šta se može uraditi da je spasimo. Sjednem u auto i ugledam svog princa koji je trčeći uz brdo da što prije dođe takođe zaradio tahikardiju. Slušao me jedva dišući šta se sve izdešavalo. Odmah smo otišli kod doktorice da pogleda nalaze CTG-a. Uhvatili smo je na izlazu iz klinike i uvalili joj papir sa krivudavim crtama koje pokazuju kucaje bebinog srca, očekujući najgore. Žena gleda u papir, pa u nas, pa opet u papir i reče:“Dobro. I? Ovo je sve normalno. Evo, ovdje si sigurno ležala na leđima, a ovdje si se okrenula.“. Ja opet u plač. Kako sve u redu kad sam em glupa, em ugrožavam bebin život jer nisam ostala u bolnici. Moj princ je shvatio da je on PR naše male firme jer ja nisam u stanju da išta kažem, pa je ispričao šta se sve izdogađalo. Ponovi nama žena da je sve ok i da nema razloga za brigu te da je Bijeli Mantil htio brzu lovu za brzi porod i da to nije prvi put da se dešava. Plačem ja i dalje. Šta ću, kad opet ne kontam. Vidi žena da ima posla sa glupom trudnicom pa reče da ako hoćemo još jedan CTG da odradimo nakon što se ja smirim. Tako je i bilo. Odradila još jedan pregled, sve ok i otišla kući ne bih li našla mir i izgubljenu pamet.
Eto, ovo vam je bio primjer jednog hipokrita po definiciji
http://karadara.wordpress.com/
