17-og septembra 2011-e godine nam se dogodilo nešto što je do sada bilo prilično nezamislivo ( meni sigurno, a verujem i velikoj većini ljudi ). Konačno se američki narod probudio iz zimskog sna i izašao na ulice da protestvuje protiv socijalne nepravde i politike koja je omogućavala pohlepnim velikim korporacijama da zgrću veliki novac dok zbog ekonomske krize koja i dalje drma SAD mnogi strahuju za svoje poslove i domove. Originalna ideja je bila da kampuju pred Wall Streetom, Mekom kapitalističkog sistema, ali su zbog policije morali da se presele u obližnji Zucceti Park gde je postavljen i improvizovani štab protestanata.
U početku su mediji a i veliki broj ljudi olako shvatali ove demonstracije, ali kako je vreme prolazilo sve više i više ljudi je dolazilo i postajali su sve glasniji i glasniji. A posle nekog vremena čak su i pojedine javne ličnosti stale na stranu demonstranata. Medju njima bi trebalo izdvojiti režisera Majkl Mura i pisca i aktivistu Noama Čomskog. Na ulice su počeli da izlaze ljudi svih profila od studenata do penzionera. a dobili su i podršku sindikata. Još impresivnije je to što su se protesti prisirili i na još nekoliko gradova.
Zanimljivo je kako je ovo prilično tiho prolazilo sve dok se nije pojavilo nekoliko snimaka na internetu koji su jasno prikazali policijsku brutalnost prema demonstrantima. Ta slika je obišla svet i to nikako nije moglo da prodje nezapaženo. Nažalost gledano prema broju uhapšenih svaki dan policijske metode nisu postale ništa humanije. Malo je i smešno i žalosno kada pročitaš izjavu u kojoj se navodi da je bilo prilično mirno i da ima samo par desetina uhapšenih.
Mediji širom sveta ova dešavanja poistovećuju sa protestima protiv rata u Vijetnamu medjutim po meni ovo je potpuno drugačije jer se čini da je konačno kolektivna svest u Americi dovoljno sazrela da se pobuni protiv nelogičnosti u svom sistemu i prvo očisti svoje dvorište. Da li će to stanje svesti da preovlada nad nažalost prilično ukorenjenim dosadašnjim vrednostima to se ne zna, ali u svakom slučaju budi nadu da se nešto može promeniti. Samo je pomalo tužno sto je bilo potrebno da problem amerikancima pokuca na vrata da bi ga bili svesni i makar pokušali da isprave decenije grešaka koje su donele mnogo zla i svetu i svojim gradjanima u ime nekih demokratskih, samo njima logičnih vrednosti.
By Srdjan Obarčanin