Da li poznajete i jednog čoveka koji ne voli toplinu razigrane vatre i njeno pucketanje? Ja lično ne. Ne poznajem nikoga ko ne voli da vidi crvenkasto žute plamenove koji se poigravaju tako da bi im pozavidele najlepše i najzanosnije trbušne plesačice. Ne poznajem nikoga ko ne voli da oseti topli i slatkasti miris vatre. Naravno, pod tim ne podrazumevam vatru u obliku požara ili neke druge stihije, nego mislim na vatru u ognjištu, na vatru koja uliva osećaj sigurnosti i topline. Prošlo je oko 125 000 godina od kako je čovek počeo da kontroliše vatru. Odavno ne zavisimo od vatre da bi se ugrejali ili zaštitili od divljih zveri, ali vatra i dalje izaziva u nama ono što je izazivala čoveku u tim drevnim vremenima, u vremenima kada je značila opstanak i život. Nameće se pitanje da li je moguće da nam se vatra urezala u genetski kod u kome nam neki usamljeni niz nukleotida i posle toliko vremena zaiskri iz sentimentalnih razloga kada je vidimo ili osetimo njenu toplinu.
Mnogo pre nego što je prvobitni čovek naučio da koristi magiju vatre, znao je za sukobe i ratove. Ispočetka su to verovatno bile sitnije čarke jer se jedno pleme rugalo drugom kako njihova boginja i zaštitnica sela je debela, sisata i guzata. Kako se čovek razvijao pojavi se ljubomora i pohlepa koja se merila većim brojem žrtava i dubljim potocima krvi. Teška i surova vremena, a jelena i bizona malo. Zriknu kod komšija, a tamo izobilje. Siti, obučeni i još stignu da se bave slikarstvom po zidovima pećine. I šta su mogli tada siromašni, gladni i bez nade za bolje sutra, nego da komšijama surduknu kamenčine u glave, ili da ih nabiju na zašiljene motke. Ne, nisu mogli da pregovaraju i razgovaraju. O ujedinjenju i da ne govorimo. Boginja ovih bogatih je bio sisati i guzati komad gline, bez imalo ženstvene lepote i još po zlu imala je i dlake ispod pazuha. Gde se sa likovima koji imaju fetiš prema takvim spodobama moglo zajedno živeti. To su bila prvobitna necivilizovana plemena, u kojima, kada bi ih sve sakupili na gomilu, njihov IQ ne bi prelazio broj zuba mlađeg pripadnika plemena. Vremena su prolazila, a ratovi su ostajali. Samo su se razlozi i izgovori za njih smenjivali. Ako bi nekim čudom se desilo da ponestane razloga, uvek se u rat moglo poći zbog stare dobre sisate i guzate boginje. Ona je bila nešto kao šešir u vicu o zeki, medi i krokodilu, gde pijani medo i zeko maltretiraju krokodila i traže razlog da ga prebiju. Jedino što se menjalo je to što su kao pokušavali da se dogovore pre kamenčine u glavu i zašiljene vrljike, ali su to radili na takav način da bi se kao po pravilu opet sve svelo na isto. Kamen, glava, vrljika, krvava trava. I to tako ostade i do današnjih dana.
Ako je vatra, koja se mnogo kasnije pojavila od prvih netrpeljivosti i mržnje prema tuđoj sisatoj i guzatoj boginji, ostala tako duboko urezana u nama, koliko li je tek nizova nukleotida zauzela ljubav prema ratu. Ako evolucija nije mogla da iz nas iskoreni ljubav prema vatri, kako će onda da iskoreni ljubav prema ratu, pogotovo što ovi koji vole da ratuju ne veruju u evoluciju. Ubeđeni su oni da je nemoguće da je čovek nastao od majmuna, dok u isto vreme nemaju problema da veruju da jedan čovek i jedna žena, jedna ljubav za sva vremena, dani idu život se briše, ja tebe čuvam i volim sve više, izrodiše i naseliše celu planetu.
Moguće je da ovi koji ne veruju u evoluciju nisu ni evoluirali i da im njihova glinena božanstva i dalje guraju kamenčine i zašiljene motke u ruke. Moguće je da su samo oni i dalje sentimentalno vezani za ratove, dok mi koji verujemo u evoluciju nosimo u sebi samo iskru ljubavi prema vatri, sigurnosti i toplini.
Ko će ga znati, ali jedno je sigurno, a to je da ima neuporedivo više ovih koji su spremni da surduknu kamenčinu komšiji u glavu i zapišaju njegovu među, od onih koji su spremni da uz toplinu i sigurnost vatre duškaju zajedno sa svojim komšijom.
Nagori rasplet ove priče bi bio sledeći, a šta ako ni mi nismo evoluirali nego smo ostali majmuni, jer stvarno nemam drugo objašnjenje za naše ćutanje dok pasivno gledamo u sve ovo što se dešava oko nas.