-Nisi ono onako trebao pisati o Turskoj.
-Kako?
-Pa, ono mahanje zastavama i to…Što si se ti našao da pišeš o tome?
-O čemu?
-Znaš li ti šta je Turska nama?
-Znam.
-Šta?
-Ništa.
-Eto vidiš koliko pojma nemaš.
-Ne vidim.
-Turska je 1992.godine do Ploča dopremila najbolje oružje, tenkove, duge i kratke cijevi, minobacače svih kalibara. Sve je to trebalo ući da se odbranimo.
-Stvarno? Nisam pojma imao. Kako je stalo u Pločama?
-E kako…To oružje koje je bilo namjenjeno nama lupalo je po nama, sve je na nas sručeno.
-Stvarno? Dobro su nam pomogli. Nemojte više braćo Turci, ne pomažite zaboga, izgibosmo.
-Oni su poslali, ali je zaustavljeno i oteto.
-Bolje da nisu.
-Kako misliš bolje da nisu. Turci su naša braća, vidiš da su pomagali…
-Kome su pomagali? Naoružali tadašnje neprijatelje koji su tukli njihovim oružjem po njihovoj braći.
-Bitan je nijjet. Zato ono nisi trebao pisati…
-Koje?
-Ono sa mahanjem zastavama u Zenici.
-Ma kakve veze ima Zenica i mahanje zastavama s Pločama i tenkovima. O čemu mi govoriš?
-Pa, znaš li ti koji je jedini državnik došao Tuđmanu na sahranu?
-Znam.
-Ko?
-Sulejman Demirel. A znaš li što je on došao?
-Nemam pojma.
-Da vidi ko će platiti ono naoružanje.
-I ko je platio?
-Platio je neko.
-To znam. Platili smo mi. Životima, imovinom, porušenim kućama, domovima, mostovima, napunjenim grobljima, prolivenom krvlju, koncentracionim logorima. Vidiš kako smo platili zaustavljanje pošiljke u Pločama.
-Stani malo, pa znaš li da je drugi kontigent naoružanja ušao preko Bugarske i Srbije kopnom u Bosnu. Srbija je prodala svoju braću u Bosni i pustila da naoružanje iz Turske uđe ovamo.
-Dobro, i šta onda?
-Pa kako šta? Sve je zaustavljeno.
-Opet u Pločama?
-Nije u Pločama jebo ga ti. Naređen prekid.
-Prekid? Čega?
-Hajde nemoj zajebavati, što se praviš blesav?
-Nisam, kontam prekinuta utakmica. Nula-nula. Bez golova. Igračima usporeni refleksi. Treba valjda izmjene raditi, treba svježe krvi.
-O čemu ti sad?
-Kako o čemu? Pa jesi li mi počeo objašnjavati to šta je nama Turska, ustvari jesi li mi zamjerio što sam ono napisao oko mahanja zastavama djece u Zenici.
-Jesam. Nisi treb'o onako.
-A kako sam treb'o?
-Hajde Boga ti.. Ti uvijek imaš neko pitanje. Šta ja znam što nisi treb'o, ali nisi treb'o.
-Morao sam. Tužno je kad djecu uzmu trenirati i vrlo je opasno i štetno, da ti kažem i zbog čega: Pa, evo, zbog toga što sada isto kao i devedesetih ovdje u Bosni roditelji one djece čekaju da dođe posao, investicija, neko radno mjesto eto iz te bratske Turske. A sve se to opet negdje kao i devedesetih zaustavlja u Pločama, po Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji. Braća iz Turske nikako da dobace do braće u Bosni. Kako ti to nije jasno?
-Hm! Hmhhmm…
-Hmkaj ti, eto ti sutra dolazi bratski predsjednik kojeg dočekuje ovaj tvoj lider, favorit, nasljednik svega i svačega. Razmisli malo o ovom našem razgovoru dok budeš gledao na TV i divio se bratu Erdoganu i bratu Bakiru. A ovdje i dalje nula nula. I refleksi usporeni.
(Razgovor dvojice dugogodišnjih prijatelja vođen jutros, dan uoči posjete Erdogana Bosni i Hercegovini. Jedan od aktera razgovora je autor ovog bloga)