Nikada neću pronaći sebe,
Ja nisam tu da tragam, niti da nađem,
Ja sam tu da budem i jesam.
Moje mjesto nije među izgubljenima, niti među nađenima,
Ja se neću na silu zvati zbunjenom, da bi nekome bilo jasno kojoj kategoriji pripadam, kada obznanim da sam sebi jasna.
Ja ti ne moram objašnjavati ko sam, nemoj ni ti meni, ja ti ne moram objašnjavati, osim ako žarko želiš da skupa saznamo.
Imena ne pamtim po klasnoj pripadnosti, po nacionalnoj, vjerskoj, materijalnoj pripadnosti, po kriteriju važnosti, rang ljestvici, značaju, sramoti ili slabosti.
Imena ne pamtim.
Pamtim dobre ljude. Mnoge ostale ljude jednostavno zaboravim, iako bi one loše zgodno bilo memorisati, za svaki slučaj, da ih se zaobiđe.
Ne želim da me učite da zlo očekujem. Ne želim se plašiti svakog svog pokreta, u kojem biste iz navike mogli potražiti nepostojeću zlu namjeru.
Ne želim provesti radni vijek čitajući između redova, ne želim provesti previše sekundi čitajući između redova. Možda ću morati, ali ne garantujem da tu abecedu poznajem.
Ne planiram zanemariti sumnju kao vrijednu disciplinu svojih dana, ali neka vlada omjer, koliko sumnje - toliko maštanja. Tako neka vrijeme bude raspoređeno – barem!
