Načelnik opštine odrešio kesu za veliku feštu u malom mestu. Kraj zvonika velika bina okićena cvetnim aranžmanima, a ispred nje skockane majke psuju pijane tate, dok se nemirni klinci ne vide u oblaku od šećerne vate.
„Test, jedinica ca ca ca, dvojka“. Odjeknu sa razglasa.
„Jedinica ca ca ca, dvojka, danas SEVERIINAAA, UUUUUUU SEVERIINNAAAAA“.
Kuc, kuc, kuc… „Radi li ovaj mikrofon?“ „Čujem li se?“ Uporno je Željka nastavljala da maltretira siroti mikrofon, koji je faktički prenosio sve što ona kaže.
„Dobar dan“. Hrapav glas odjeknu kroz okupljenu masu, ničim izazvan i popraćen šuškanjem papira. Nekolicina poče nemušto da aplaudira. Dok su ostali počeli da se gurkaju i nešto domunđavaju.
„Neće valjda sve ono da čita?“ Ote se jednom malo više pijanom tati.
„Pa onde ima više papirčina nego u Vučićevom ekspozeu što ga je onomad čitao dvadeset i četiri časa bez da je otišao u toalet!“ Dobaci drugi pijani tata.
„Khm“ Značajno se nakašlja premijer, dok je tražila pogledom vinovnike ovih nemuštih komentara, da bi ih streljala istim.
„Okupili smo se danas na ovom divnom mestu da otvorimo drugu tradicionalnu „Nevesinjsku olimpijadu“ i na taj način očuvamo našu istoriju, tradiciju i kulturu.“
„Ako u Sinju imaju igru sa nekim alkicama i naticanjem, možemo i mi u Nevesinju da natiče… ovaj, da se natječemo.“
„Kako običaji nalažu, dok traju olimpijske igre prekidaju se sva neprijateljstva.“
„ E sad, pošto opozicije nema, a administracija SAD je preostala, mi drugih neprijateljstava za obustavu nemamo.“ Ponosno izrecitova premijer sričući i pevajući tekst kao tek svršeni student žurnalistike, koji je ispite spremao napamet, a pripravnički odradio kod Žike “Šarenice”.
Zaori se aplauz desetak sumanutih dlanova.
„O“ Nastavi premijer svoj govor.
„O“ Dramska pauza i pogled na svetinu.
„O“
„O“ Nastavi premijer vidno iznerviran.
„Pa dobro znam da podseća na stari vic kada Mujo čita olimpijske krugove, ali ovo nije taj.“
U masi počeše nemušto i u neznanju da se zgledaju bez ideje kako treba da se ponašaju u ovom istorijskom trenutku.
„Ovo je sasvim novi vic o našem Danetu i njegovom novom Audiju.“
Par trenutaka je bilo potrebno da okupljena masa shvati vic, a onda odjeknu gromoglasan aplauz.
„To je naša interna šala u vladi. Kada vidimo Daneta, svi počnemo da govorimo: „O O O O vidi kakva kola vozi, malo se pravi važan.“. Je l‘ tako Luka?“ Spopade premijer iznenada uspavanog funkcionera do nje. Ovaj ni da bekne. Uhvati ga nespremnog na službenoj dužnosti.
„Elem, ovde smo došli povodom velike i važne stvari za našu Republiku Srpsku.“ Nastavi premijer prekorno gledajući u Luku.
„U našoj dragoj Republici Srpskoj imamo više vrsta igara, od igara na sreću pa sve do folklornih igara. Olimpijske igre su samo još jedna igra u nizu koje doprinose afirmaciji naše otadžbine.“
„Na kraju bih mogla zaključiti da je i rad naše i vaše vlade jedna velika igra bez granica i slobodno vam mogu poručiti da se uvek kladite na nas.“
„Jes‘ da kvota nije neka, ali mi ćemo vas uvek zaje…, pardon pobediti, tako da vam je svejedno.“
„Od dva puta ništa dobit je 113%, matematika je jasna.“
„Proglašavam igre otvorenim!“
„Ilija vataj se kamena i frljakni ga sa ramena.“ Obrati se premijer drugom funkcioneru koji je tu nemušto stajao, nadajući se da ovaj put neće doživeti faktički fijasko.
Ilija se raširi kao trafika u Vučijoj Luci i uvati se kamenčine, koja se nalazila u njegovoj neposrednoj blizini. Uplašeni roditelji počeše panično da sklanjaju decu.
Dugo je Ilija nameštao kamen na ramenu i cupkao, a malo je falilo da ga baci dalje od svog stopala.
Bolan urlik odjeknu Nevesinjem…