Prvo i osnovno je nesto sto se milion puta moze cuti iz zenskih usta je da su svi muskarci isti. To prosto ne znam odakle da pocnem da komentarisem… Ali eto za pocetak logicno pitanje… Ka koliki je to slucajni uzorak muskaraca da ste dovoljno strucne da date takvo misljenje ?! Mada to recimo mozemo da pripisemo razlici izmedju polova. Ali ajde iskreno bilo koja od vas zena koja ovo procita neka iskreno kaze da li to stvarno misli i razlog zasto to misli. Iskreno i ja sam pocinjem da mislim da su sve zene iste a objasnjenje sledi…
1) Zar je moguce da svaka od vas ima u glavi fiksaciju nekog savrsenog tipa koji ce da dodje jasuci na belom jednorogu , odvede u zacaranu sumu gde cete da zivite zauvek sretni a deda mraz postoji. Za pocetak ono sto svaki muskarac zeli da vi shvatite je da ne postoji zabac koji ce se pretvoriti u princa vec samo gomila zaba. Svaka od vas je zarobljena u iluziji savrsenstva i nekom unutrasnjem sanjarenju da pritom ne obraca paznju na stvarnost i cinjenicu da okolo ima muskaraca sa kojima mozete da budete sretne samo ako bi pokusale. To sto sam napisao je cinjenica koju nisam izmislio vec je znam sto iz licnog iskustva sto iz licnog iskustva mojih prijatelja a zapavo i iz razgovora sa nekim od vas koje su dovoljno iskrene da to priznaju i javno…
2) Nesto sto me jos vise zapanjuje je cinjenica da velika vecina vas u normalnim pozitivnim likovima vidi prijatelja a u nekome potpuno suprotnom potencialnu vezu… Da li je to tako nezamisliva veza sa nekim inteligentnim , zabavnim i pazljivim… Ova tema je nerazdvojiva sa tipicnom zenskom recenicom ti si OK momak…
Prevod te recenice sa zenskog na jezik normalnih ljudi je “Ja cu nastaviti da izlazim sa kretenima a tebi cu kukati na njih” kao sto bi rekao Chandler Bing u Prijateljima.
3) Treca stavka je takodje vecna misterija za citav muski rod. To je veza izmedju prijatelja i cinjenica da je to zenama mnogo veca prepreka nego muskarcima. Kao glavni razlog se navodi ne zelim da pokvarimo prijateljstvo. E pa pogadjaj dva puta prijateljstvo je unisteno u oba slucaja. Jedina razlika je sto jedan slucaj vodi do postepenog udaljavanja “prijatelja” a drugi do necega sto moze zapravo da bude i dobro. Naravno ne kazem da je to slucaj stalno ali u svakom slucaju desava se poprilicno cesto… A ono sto me jos vise zapanjuje je to sto neke pre a neke kasnije skontaju da su pogresile medjutim taj proces transporta misli iz dupeta u glavu traje dovoljno dugo da se do tada svako normalno musko ohladilo od bilo kakve zelje za vezom sto zbog ponosa sto iz inata… Da tu smo stoka ali zar nas iskreno mozete kriviti za to ?! Musku stranu tu najbolje opisuje citat koji mi je poslao jedan moj prijatelj a glasi ” Ponuditi prijateljstvo coveku koji zeli ljubav je kao zednom ponuditi suvog hljeba “
4) Ono sto me je najvise iznenadilo od svega sto sam skontao iz svega ovoga je cinjenica da velika vecina vas ma koliko god da joj se svidja tip ne da nece nista uciniti po tom pitanju vec ce jos i odbiti frajera taktikom play hard to get ?! Tu su mi moji prijatelji pricali takve price da je to prosto strasno… Naravno nije fer da navodm primere iz tudjeg zivota pogotovo bez dozvole pa cu zato da navedem jedan iz mog zivota… Jedna cura pre izvesnog vremena koja mi se svidjala i kojoj sam to nakon izvesnog vremena rekao me je odbila… Ok no big deal desavalo se , desavace se…Medjutim ono sto mi je podiglo pritisak je njena genijalna recenica koju mi je rekla posle izvesnog vremena (ne secam se tacno ali poprilicno posle svega toga) koja je glasila “Zasto me nisi ubedio da treba da budemo zajedno” !? Ocito ono sto vecina vas ne zna je da ce 90 % nas i pitati samo jednom koliko god da nam je stalo jer kao sto sam vec rekao imamo mi svoj ponos, a onih 10 % su uglavnom frajeri ciji ego ne moze da stane u prostoriju i nastavice da vas muva cisto da dokaze i sebi i drugima da je u stanju da uradi to…
E da cisto da dodam ovo nije sovinisticka propaganda (iako ocekujem takve komentare naravno) vec cinjenice i stvarni zivot. Niste samo vi jadne i nesretne u ljubavi jer i mi sovinisticke muske svinje imamo dusu…
by Srdjan Obarcanin