Ovo danas u Srbiji me podseća na ono kad sam bio klinac:
-Kevo, gladan sam!
-Hajde, sedi da jedeš.
-A šta ima?
-Boranija.
-Joj! Ja to ne volim!
-Ma, nisi ti dovoljno gladan!
Danas je to otprilike ovako:
-Gladni smo!
-Hajde izađite na izbore i promenite nešto.
-Joj! Ne volimo politiku! Svi su oni isti!
-Ma, niste vi dovoljno gladni!
Koliko smo puta imali šansu da nešto promenimo poslednjih par godina? Bar desetak. I, koliko smo puta je iskoristili? Nijednom! Kukamo na sav glas i ništa ne menjamo, samo potvrđujemo i dajemo legitimitet trenutnom stanju. Svi se zalažemo za ustajanje, ali niko ne mrda iz fotelje ili sa stolice. Tražimo izbore, dobijemo ih i onda ili uopšte ne izađemo na njih, jer pada kiša ili izađemo pa glasamo za nastavak agonije u kojoj smo, evo, već dugi niz godina. Dobro, svesni smo svi da je dobrom delu naroda mozak ispran uz pomoć poltronskih i režimskih medija. Ispran je odavno, sad ga samo centrifugiraju i održavaju u stanju bez svesti. Svesni smo i da se deo naroda nalazi na aparatima, i to onim državnim, pa zbog straha od gubitka posla i straha za egzistenciju, jednostavno glasaju po naredbi, a ne po savesti. Svega smo mi svesni, ali sve to ne sme biti opravdanje za ovaj virus apatije koji caruje u ostatku naroda. Niko drugi nam neće doneti promene do nas samih. Mi smo ti koji treba da promenimo prvo sebe pa onda i čitavo društvo. Znam da je politika na ovim prostorima ogavna tema, da nam se svima smučila, ali ne možemo se rešiti govana ako se ne bavimo njima. Ne vredi nam brisati prašinu sa prozora dok su nam govna na sred sobe. Ne tražimo više opravdanja, jer smo ih sva već potrošili. Pravdajući se time da su svi oni isti, mi zapravo pokazujemo da smo svi mi isti. Ja čvrsto verujem da nismo i da ćemo uskoro ustati. Verujem da smo preležali taj virus apatije.